Увидео сам да је Иво Андрић често злоупотребљаван и погрешно тумачен и да су разни покушавали да у његовом делу нађу доказ за своје тврдње и унапред задате тезе. Али, заправо, у његовој литератури су одговори на све животне дилеме. Поносан сам на чињеницу да сам веровао да ће његове речи стићи до публике, да ће доћи дан када ће људи бити спремни да слушају шта сам одабрао и схватити намеру да будем посредник између велике литературе и њих.
Рекао је то глумац и продуцент Тихомир Станић у интервјуу Дервентском листу непосредно прије прошлоседмичног извођења своје монодраме „На Дрини ћуприја“ у дервентском Центру за културу.
Иза Вас је дуга и импресивна каријера, односно више од 150 улога у позоришним комадима, на филмском платну и телевизији, али у први план некако се истиче Ваше отјелотворење лика нобеловца Иве Андрића.
– Први пут у лику Иве Андрића појавио сам се у представи „Разговор са Гојом“ у режији Петра Зеца, 17. априла 1990. године, сећам се, јер је то годишњица смрти мог оца. Касније сам се појавио у „Знаковима поред пута“ и случајно у филму Здравка Шотре „Лајање на звезде“. Шотра ме видео на Железничкој станици у Карловцима где су снимали филм, сетио ме се и позвао да учествујем, тако сам се и појавио у сцени на Калемегдану. Тада сам имао око 38 година, а лику Андрића су се већ обраћали са „наш нобеловац“, иако је он имао 69 година када је добио Нобелову награду. То је специфичност Шотрине уметности, такве материјалне грешке, које су људи тек касније приметили. Касније сам у серији „Нобеловац“ реконструисао ту Андрићеву појаву у филму. До тада сам, глумачким инстинктом, отприлике знао како би се човек такве ерудиције и карактера могао понашати и тако сам играо.
Колико је било захтјевно проникнути у Андрићев лик?
– Са серијом „Нобеловац“ смо се нашли пред великим изазовима, као на пример, који део личности и које ситуације најбоље осликавају његов карактер. Слушајући многе клевете о себичности, превртљивости, тумачио сам истину и питао се како је могуће да за неког ко је целокупан износ Нобелове награде поклонио библиотекама у БиХ, ко је изабрао да се врати у Београд у то ратно време и не дозволи да се штампа ниједан редак његових дела док је народ под окупацијом, прикупља сведочења избеглица који су страдали од усташа, одбија да потпише отпор окупатору, колају такве клевете. Све то ме водило путем да га доживим као, не само изузетно талентованог књижевника, мудрог ерудиту и нобеловца, него и великог човека који је у тим опасним временима остао човек и успео у својим намерама.
Увидео сам да је Иво Андрић често злоупотребљаван и погрешно тумачен и да су разни покушавали да у његовом делу нађу доказ за своје тврдње и унапред задате тезе. Али, заправо, у његовој литератури су одговори на све животне дилеме. Поносан сам на чињеницу да сам веровао да ће његове речи стићи до публике, да ће доћи дан када ће људи бити спремни да слушају шта сам одабрао и схватити намеру да будем посредник између велике литературе и њих.
С обзиром да са Андрићем „живите“ око 35 година, сигурно сте понешто и преузели од њега? Заправо, колико је утицај нобеловца на Вас?
– Андрић ми је нека врста узора и идеала и у многочему бих волео да му личим, али је то немогуће. За почетак, доста је разлика, на пример, он је био интровертан, док је природа мог посла да будем екстровертан и волим публику и пажњу. За њега је сваки јавни наступ био мучење, можда чак начин суровости, док је за мене, у професији којом се бавим, пожељно да уживам у јавном наступу, управо дакле супротно од оног што је Андрићу био идеал – самоћа. Оно што сигурно могу да кажем да сам код Андрића пронашао дефинисано је осећање које и сам имам, а то је уживање у раду. Радујем се раду и важно је да се ради, у мојој професији глумац је глумац само док игра и припрема нове улоге, зато ми је све ово што сам до сада одиграо уљуљкавање, оно када човек тражи задовољство у нечему што је већ урадио. Почео сам две, три нове представе, наслоњене на Милоша Црњанског и Мешу Селимовића, а шта ће од тога бити реализовано, видећемо.
Шта је Ваш први избор, позориште или филм?
– Обоје, поготово што ме некада филм није занимао, јер сам ту био само оруђе или сам себе тако доживљавао. Откад продуцирам филмове, а поготово када сам се усудио и да режирам, то је постала моја велика страст. Долазећи у Дервенту сетио сам се сваког тренутка када смо дошли да тражимо објекте и терен за филм „Турнеја“ који смо снимали овде. Можда ми је то најузбудљивији део, када пођемо у непознато и када добијемо физичке обрисе онога што је на папиру и када се у нечијој машти тај сценарио почне претварати у слике. Моје прво продуцентско искуство је било у филму „Турнеја“ и с обзиром да нам је требала сценографија рушевина, дошли смо у Дервенту, па у Шамац, Приједор и Козарску Дубицу. То искуство је уско повезано са мојим детињством, јер смо у Дому културе имали филмске пројекције које су мјештани пратили са импровизованих клупа, пањева и дасака. У тој истој сали смо снимали сцене за „Турнеју“, а ја сам у ту исту салу, као продуцент, довео идоле свог детињства Драгана Николића, Војислава Брајовића и моје школске другове да играју са њима. Рад на том филму је било и остварење свих мојих дечијих жеља и снова, јер сам снимао у кући у којој сам одрастао, где сам те људе гледао на телевизији, где нас је мајка отхранила, а која се и сама појавила на снимању.
Монодрама „На Дрини ћуприја“
Станићева монодрама „На Дрини ћуприја“ изазвала је одушевљење Дервенћана.
– Полазећи у Дервенту сетио сам се када сам учио овај комад пре 25 година, и нисам веровао да ће толико дуго живети и да ће га толико људи гледати. Желим да се захвалим граду Дервента, СПКД „Просвјета“ на гостопримству, али и гостопримству 2007. године када смо дошли да тражимо помоћ за реализацију филма „Турнеја“ и претпремијеру, што никад нећу заборавити – рекао је Станић.
Представу је угостио Центар за културу, а приређена је у сарадњи са СПКД „Просвјета“ и Градском управом.
– Велико нам је задовољство бити домаћин свим врстама умјетности, а свакако је још веће задовољство угостити велика имена српског глумишта чија дјела привлаче велики број људи – рекла је директорица Центра за културу Мирјана Плиснић.