Божић у дому породице Карловић у Горњим Божинцима дан је испуњен љубављу, радошћу и обичајима, а дани који му претходе протичу у припремама како би празник био прослављен како доликује.
Ана и Славко Карловић већ осму годину Божић дочекују у обновљеном дому у Горњим Божинцима који одише празничним духом. Карловићи настоје да обичаје које су на њих пренијели њихови родитељи, остану укоријењени у породици, па све што прати овај празник преносе на своје синове.
– Види се да нестају обичаји, али на нама је да се боримо колико можемо. Раније је било све другачије, радовали смо се свакој ситници. Колико су наши родитељи нама пренијели ми својој дјеци не преносимо ни десети дио. Ипак, настојим да покушам да, што је више могуће, задржим тај дух празника и обичаја – каже Карловић присјећајући се како је у његовом дјетињству прослављан Божић.
– Раније нас је било много више на поноћки на Плехану, то је била посебна драж Божића. Људи су долазили да виде једини друге, а сада нас је, нажалост, све мање. Прије смо послије поноћке остајали још дуго испред цркве, играло се коло, а сада сви негдје журе – додаје Карловић, а један обичај му је остао посебно драг.
– Сјећам се да смо организовано ишли тражити божићну јелку. Потрошили би читав дан ходајући. То је био прави доживљај и ништа нам није било тешко. Печенке смо пекли по два дана – присјећа се Карловић.
Ана се у данима пред Божић посвећује чишћењу и украшавању кући и припреми трпезе.
– Данима пред Божић припремам суве колаче, послије сарму, салату и остале неизоставне дијелове трпезе. Супруг испече печенку и исјече, а коју сви укућани најслађе и једу. Спрема се и јуха и домаћи крух – каже Карловићева којој Божић причињава посебну радост због окупљања породоце.
– Божић је првенствено обитељски благдан. Тада се састанемо, помолимо Богу. Дођу и гости које радо дочекујемо. Морамо се трудити да обичаје сачувамо колико је то у нашој моћи – рекла је Карловићева.
Вјерници католичке вјероисповијести у сриједу, 25. децембра, прослављају празник Исусовог рођења – Божић.
Родни крај
Карловићи, који живе на двије адресе, у Славонском Броду и Божинцима, истичу да чари које има родни крај не може ништа да замијени.
– Овај крај је најљепши. Окружују нас природа и мир. Имамо кућу у Славонском Броду, па живимо на двије релације, али углавном сам ја у Дервенти, на старом огњишту. За нас у овим годинама, ово је најљепши крај – рекао је Славко, који је и предсједник Савјета Мјесне заједнице Кулина која обухвата села Пољаре, Кулину, Горње Божинце и Велику Буковицу.