Иако сам тек на крају прве године студија, од пријемног на академију до овог тренутка, глума је извукла доста неочекиваних елемената из мене, што ме изненадило, а посебно јер су се појавила нека нова интересовања као што је плес.
Ријечи су то Дервенћанина Саве Лучића који је из средње школе осим дипломе кулинарског техничара, понио и љубав према глуми, а ову умјетност и овладавање њеним ширинама од прошле академске године клеше на Академији умјетности у Бањалуци.
Лучић се у свијету глуме обрео захваљујући другарима из разреда, а већ послије прве представе било му је јасно да је то његов позив.
– Љубав према глуми се јавила некада у другом разреду средње школе и то захваљујући другарима из разреда, Данијелу и Саши који су први „открили“ тадашњи Драмски студио, па су ме наговарали да им се придружим. Испочетка сам на пробе долазио да их пратим и помажем као техничар, а касније сам и сам стао на сцену. Прва представа „Нешто као срећа“ ме највише привукла „даскама које живот значе“, а касније сам, пошто смо одлучили да напишемо представу „Крајишник и Јулија“, схватио да желим упишем академију – испричао је Лучић додавши да до тог тренутка није ни размишљао да упише студије.
– Нас четворица из дервентског студија смо изашли на пријемни испит, за који нас је припремао ментор Синиша Тешановић. Пред пет професора, седамдесетак студената и неколико гостију, оредставило се нас око педесет кандидата, а деветоро је примљено у класу – рекао је Лучић за којег су искуства са прве године студија позитивна, али и изненађујућа.
– Од првих предавања није било онако како сам очекивао, тада смо се играли жмурке, леденог чиче и других игара које су уобичајене за дјецу, а што ми је било јако чудно, али боље од очекиваног. Из тога смо имали испит, а касније смо се бавили ликовима из цртаних филмова и сценама из живота за шта нам је помогла мантра отпочетка – да што више покажемо и сазнамо о себи. Већ у ужем кругу један од задатака нам је био да свако од нас изнесе највећу трауму у животу, најљепшу и најтужнију ствар које су нам се десиле, а то нам је касније помогло као темељ за рад – испричао је Лучић додавши да је кроз гуму открио и афинитит према плесу.
– Изненадило ме то што су ми блиске постале сценске игре, плес, што нисам био свјестан да ћу кроз глуму завољети. Такође, на откривање дијелова самог себе, доста утичу и партнери на сцени, тако да ако је партнер добар, много је лакше да те „повуче“ да и сам будеш добар, али и да извуче неке емоције или реакције које ниси знао да можеш представити. На посљедњем комаду на примјер, „Ујка Вања“, који смо припремали доста дуго, сами смо режирали и постављали сцене, разговарали о односима међу ликовима и тумачили их, сам себе сам изненадио. У сцени свађе, иако сам се са ситуацијом мог лика могао поистовијетити, успио сам да „изнесем“ сцену неочекивано за моју стварну природу – објаснио је Лучић.
Како је рекао, није још ни размишљао да ли се види као позоришни или телевизијски глумац, али засигурно се види поново у Дервенти гдје би допринио јачању позоришне умјетности.
„Крајишник и Јулија“
Саво Лучић се у средњошколских дана окушао и као сценски писац, па је уз помоћ ментора Синише Тешановића и другара из Драмског студија и разреда, настала представа „Крајишник и Јулија“ коју су ученици оставили на поклон школи.
– Ту представу смо припремали око шест мјесеци. Доста тога смо брисали, имао сам помоћ, али је свакако било јако тешко написати комад. Много лакше ми је било стати на сцену, него написати комад – рекао је Лучић.