Моја мисија је да кроз моја дела инспиришем људе да направе нешто од властитог живота стварањем и да побегну главом без обзира од лутања у бесмислу. И знам да сам многе људе инспирисала да почну да пишу и да само знате која је то сатисфакција.
Казала је то у интервјуу Дервентском листу књижевница, новинарка и сликарка Мирјана Бобић Мојсиловић која је била гост дервентског Фестивала поезије подијеливши са публиком стихове, али и јединствену харизму. Била је то прилика да поразговарамо са једном од најутицајнијих јавних личности у Србији и шире, чије сецирање стварности, али и умјетничка дјела плијене гдје год се појаве.
Ваше богато стваралаштво, романи, приче, збирке, позоришни комад и слике имају армију поштовалаца, а свега тог што ставрате не би било без инспирације. Одакле је црпите?
– Јесте то широка лепеза различитих врста уметности, али је то заиста све везано једно за друго. На пример, када људи читају моју поезију често ми кажу да могу да замисле слике кроз те моје песме, а опет када погледају моје слике утисци знају да се поистовете са филмом, са песмама. Тако да, наизглед можда то све јесте различито, али је веома повезано. А што се тиче инпирације, суштински ја живим од мојих песама, романа, слика. Живим од својих речи, од уметности. Често ме питају зашто толико радим. Па зато што не желим да умрем од досаде, плашим се досаде и све то радим да сама себе забавим, одатле инспирација. Ако уз то забавим још неког, учиним неком дан лепшим, то је за мене фантастично. При томе, могу сасвим лепо да живим од тога што волим да радим. Има ли нешто лепше од тога? Морам да додам да ово што радим мене лечи, мишљења сам да уметност и служи да нам поправи животе.
Која врста умјетности, у којој сте се обрели, има за Вас примат? Ако је о томе уопште могуће одлучити.
– Сигурно да су романи на првом месту. Највише сам се и посветила писању романа. Али, ето, сада сам загрлила и поезију и тренутно сам ту, у стиховима. Мада, можда не бих издвајала ништа, него бих истакла да је моја мисија да кроз моја дела инспиришем људе да направе нешто од властитог живота стварањем и да побегну главом без обзира од лутања у бесмислу. И знам да сам многе људе инспирисала да почну да пишу и да само знате која је то сатисфакција.
Кроз колумне и јавне иступе позиционирали сте се као особа чија ријеч има значај у јавном простору. Често пишете и говорите о оном о чему многи свјесно ћуте. Да ли је гледање „свијету у очи“ постало непопуларно и остављено искључиво храбрима?
– Наравно да је непопуларно и сада то видимо јасније него икад. Већина је спремна жртвовати своју слободу зарад удобности и око мене је толико људи, који су моји блиски пријатељи са којима ја више не могу да разговарам, јер мисле све супротно од мене. То значи да мисле оно што им је рекао CNN, а ја кад чујем CNN, када чујем Давос, Брисел и ЕУ мени се буквално подигне коса на глави. Моје љубљење слободе мене је направило таквом да не могу да ћутим, не могу да ћутим на глупост на тортуру, на двоструке стандарде. Сада ме ова ужасавајућа могућност дистопијске будућности орвеоловског типа невиђено распаљује да будем још гласнија и све беснија. И управо због тога, што одбијам да идем, радим и причам оно што се очекује и што се тражи од мене, моја реч има тежину.
Које су то главне опасности којим свијет данас одваја човјека од његове суштине?
– Сатанизам и то сатанизам у свему, од „Евровизије“, Олимпијских игара, доделе Оскара, реклама, моде, али и такозване савремене уметности. Свет је на путу да оде дођавола и све ово што посматрамо јесте само делимична слика демонског лоптања нашим душама. Јер, свет изгледа као да су организовани зликовци срушили сваку моралну лествицу и од света направили зверињак, јер је моћ пропаганде и „испирања мозга“ изван оквира поимања свега што је нормално.
Као особа која демистификује погрешне критеријуме срећног живота нашег времена, који би савјет или смјерницу дали било коме од нас за смислен и испуњен живот?
– Човек мора, ако има барем мало мозга, да овог тренутка отера из сопственог живота све што је глобализам, потрошачка култура, скроловање на мобилном телефону, људе који су оптерећени спољашним изгледом и тада ће имати осмех на лицу. Управо од осмеха почиње све. Када се откачимо од наметнутог матрикса, тиме што ћемо одбити да носимо ташну у виду најлон кесе која кошта као нечије четири плате, када престанемо да гледамо на нешто што је ружно као да је лепо, на ненормално нормално, на болесно као да је здраво и да девијантно посматрамо као занимљиво, тада ћемо видети лепоту и у бубамари и у старим ципелама и у загрљају жене са којом си у браку више од 30 година и биће нам свима лепше.
Толеранција
Иако је неспорно широка тема, шта је оно есенцијално што недостаје друштвима, барем на Балкану, да би била праведнија, а људи задовољнији?
– Мислим да је Америка, Трамп са либералном левицом и „cancel“ културом, тотално избрисала идеју да и други имају право да живе, раде и уопште постоје. Фали нам толеранција, фали суштинска идеја демократије да свако има право на сопствено мишљење и да различтио мишљење није разлог да се мрзимо и да се поубијамо. Силе мрака никада не одмарају и мржња је очигледна у свакој пори друштва.