Студије у Москви, које сам одувијек прижељкивала, отвориле су му нове хоризонте, а по завршетку вољела бих да се вратим у Републику Српску. Срце ми говори да се вратим кући.
Ријечи су то студенткиње четврте године Националног истраживачког универзитета „МЕИ“ у Москви Николине Глишић која је студије информатике и рачунарства у Руској Федерацији уписала 2021. године. Пред крај средње школе, на приједлог члана породице, одлучила је испуни своју жељу и знање потражи у иностранству.
– Одувијек сам хтјела да студирам у иностранству, али нисам знала тачно ни који град, нити земљу, него сам, једноставно хтјела да промијеним окружење и да добијем перспективу како је живјети одвојено од родитеља и у другом менталитету. С обзиром да је моја родица студирала у Русији и остала ту да живи, она ми је и предложила да се пријавим на конкурс. Прикупила сам документе и послала на универзитет „МЕИ“ и чекала. Како је вријеме пролазило, а резултати нису стизали и одлазак у Русију се све више чинило немогућим, одлучила сам да се припремим и за другу опцију, за упис на студије на Факултету техничких наука у Новом Саду – испричала је ова Дервенћанка истакавши да на сам дан пријемног ипак није отишла у Нови Сад.
– Тог дана сам одлучила да се не појавим на пријемном испиту у Новом Саду. Имала сам осјећај да ће се све „посложити“ за Русију и једноставно је тако и било, мада сам резултате чекала готово до краја љета – присјетила је Глишићева.
За стране студенте, према њеним ријечима, основне академске студије конципиране су тако да студенти најприје добију прилику да савладају језик.
– Студије су на руском језику и први семестар потпуно је посвећен језику, па се тек у другом семестру појављују основни предмети. Код мене је посебно била специфична ситуација, јер је оновремено трајала пандемија корона вируса, тако да сам у тим околностима једну и по годину, предавања пратила „онлајн“, а када је коначно дошло вријеме селидбе, плашила сам се јер је то било у тренутку када је почео рат између Русије и Украјине, када ништа није уобичајено ни за њих – казала је Глишићева истакавши да је први утисак о Москви био диван.
– Колеге из групе су ме дивно дочекале, супротно од стереотипа, људи су заиста топли, помагали су ми да се снађем, а признали су ми и да сам јако добро говорила руски тако да су мислили да сам Рускиња – испричала је Глишићева.
Ова Дервенћанка истакла је да се обрела у изазовима који су, како каже, уобичајени за све студенте.
– Вјерујем да је свим студентима „на прву“ најтеже одвојити се од „мамине кухиње“, али временом сам и то пребродила, захваљујући мензи и откривању руске кухиње, до тога да кувам сама себи. По доласку у Русију, факултет се постара за смјештај, односно дом, а иако сам имала могућност да будем смјештена у дому за стране студенте, цимерке су ми Рускиње што ми је опет олакшало ситуацију са савладавањем језика. Српски језик сам у почетку тек понекад чула, јер на мом факултету нема „наших“ студената – казала је Глишићева оцијенивши да је највећа цијена живота у Москви удаљеност од најмилијих.
– Долазим кући једном годишње и то ми је заиста најтежи дио овог искуства које мислим да ме доста позитивно промијенило у смислу слободе и самосталности у доношењу одлука. Навикла сам се на све, а да ме неко у првој години по селидби питао да ли размишљам о повратку, одговор би сигурно био негативан. За сада, планирам овдје да завршим и двогодишњи мастер, а по завршетку вољела бих да се вратим у Републику Српску. Један од главних разлога је породица, срце ми говори да се вратим кући- рекла је Глишићева која је стипендиста града Дервента.
Фолклор
Чување културне баштине, игре и пјесме, Глишићевој је била велика љубав и током основне и средње школе, тако да је од шестог разреда била члан КУДМ-а „Босиљак“, а жеља да настави да чува обичаје остварила јој се и у руској престоници.
– Прије око двије године постала сам члан Српског културно – умјетничког друштва „Тамо далеко“, па сам и на тај начин остала директно повезана са нашом културом, проширила круг пријатеља и пронашла кутак гдје у Русији могу да комуницирам на српском језику – казала је кроз смијех ова Дервенћанка.