Недостатак вида је саставни дио мене, никако хендикеп, и сматрам да сам сазрела као особа и могу да живим самостално што сматрам да треба да буде крајњи циљ, не само слијепе, него сваке особе.
Ријечи су то деветнаестогодишње Сунчице Спасојевић која је основно и средњошколско образовање стекла у Центру за дјецу и омладину са сметњама у развоју „Будућност“, а из којег је ове године понијела звање физиотерапеутски техничар. Спасојевићева, која је потпуно слијепа, своје жеље и циљеве на путу образовања одавно је поставила, а то је осамостаљење од родитеља и диплома из области психологије.
– Послије завршене основне школе, такође у Центру „Будућност“, опредијелила сам се за четворогодишње занимање у области медицине које би ме одвело до наставка школовања, а што би опет било степеница ка осамостаљењу. Иако нисам успјела да упишем жељени смјер психотерапије, одлучила сам се за педагогију која ме такође усмјерава ка мом путу – психотерапији – рекла је Спасојевићева која је све препреке и изазове које је живот пред њу постављао, успјешно превазилазила.
– Памтим да сам једном као малена дјевојчица плакала зато што сам слијепа, али када су ми рекли да ћу моћи имати пса водича, престала сам и никад послије нисам зажалила. И да могу да бирам чак не бих прогледала, јер би то значило да морам изнова да учим да живим. Ово сам ја, недостатак вида је саставни дио мене. Очврснула сам, сазрела и упркос свему, могу да живим нормалан, квалитетан и испуњен живот. За све то, свакако, важна је воља, самопоуздање, вјера у себе и подршка породице и пријатеља – рекла је Спасојевићева.
Једини, главни и основни циљ сваког слијепог човјека, и уопште човјека, како каже Спасојевићева, би требало да буде потпуна самосталност.
– Доста слијепих, одавде и из Србије уживају „заштиту“ породице, а ја ипак сматрам да би нам свима требало бити најважније да постанемо независни. Особе са инвалидитетом морају да узму живот у своје руке, да буду јаки, истрајни и да имају вјеру у себе – додала је ова Дервенћанка.
Прилагођавање
Сунчицина мајка Татјана Спасојевић сматра да би прилагођавање града слијепим особама било од великог значаја.
– Мало је слијепих у Дервенти, али их има, и то старијих особа, али и ученика из читаве РС, тако да би тактилне стазе барем кроз дио града гдје су јавне установе биле добар потез у правцу побољшања услова. Исто тако, приликом постављања неких паноа, путоказа или програма за културна дешавања, тактилна мапа или натписи на Брајевом писму итекако би били корак ка прилагођавању и приближавању слијепим особама – рекла је Спасојевићева.