Сан сваког хришћанина и вјерника је одлазак у Свету земљу и обилазак највећих светиња, а то незаборавно искуство сусрета са вјечношћу искусила је група Дервенћана који су се и ове године, у недјељу пред почетак Васкршњег поста, окупили на заједничком дружењу.
Улога домаћина ове године припала је Јагоди и Благоју Симићу, Стојану Николићу, Драгољубу Попари и Радославу Стојковићу, који су у Свету земљу путовали 2020. године.
Вишегодишњу жељу тада су испунили Симићи.
– То је било јединствено искуство, а том приликом упознали смо и много драгих људи са којима смо и данас у контакту – казали су Симићи.
Осамдесетогодишњи Стојан Николић из Агића читав живот приврижен је вјери и цркви, те је током ходочашћа походио многе светиње.
– Био сам и на ходочашћима у Грчкој, Русији и Румунији. Сваком човјеку би поручио ако може да оде и посјети светиње у Светој земљи, то треба доживјети – рекао је Николић.
Посјета мјесту рођења Исуса Христа, али и његовом почивалиштву, доживљај је који се не може описати ријечима, казао је Драгољуб Попара.
– Посјетили смо и мјесто Преображења Господњег, ријеку Јордан и многе друге светиње. Сваком би то препоручио да доживи – рекао је Попара подсјетивши да је домаћин првог дружења „хаџија“ био свештеник Илија Јовић, те да је почаствован што је та улога ове године и њему припала.
Радослав Стојковић два пута је посјетио Свету земљу.
– Када одемо имамо прилику да видимо вјеру уживо – казао је Стојаковић, а међу групом ходочасника из Дервента била је и Славица Живковић.
– Мотивисало ме да видим Свету земљу, нисам очекивала да ћу успјети отићи, а догодило се. Драго ми је због тога. Путовање није лако, али је лијепо. Човјек је послије духовно препорођен – казала је Живковићева.
Светом земљом означава се простор који припада Израелу и Палестини, а у ширем значењу и дијеловима Либана, Сирије и Синаја, на којим је зачета хришћанска вјера. Ту се налази више од 3.500 историјских или светих мјеста хришћана, јевреја и муслимана.
Традиција
Свештеник Љубиша Новић похвалио је традицију ходочасника у Свету земљу да се окупљају на дружењу.
– Ово је лијеп обичај, не због префикса „хаџи“ који се добије након посјете светињама, већ једноставно то је неописиво искуство које они дијеле, преносе својим породицама и важно је да се одржава. И сам сам био на таквом путовању – рекао је Новић.