Увек треба слушати себе и своје срце и корачати путем у који сами верујемо да је исправан и потребан, којим следимо своје унутрашње биће. Томе треба да верујемо, на то да се ослањамо, а управо је тај осећај оно што ме води и дан данас када пишем, јер у супротном бих лагала и себе и читаоце.
Казала је то у интервјуу Дервентском листу књижевница, новинарка и ТВ водитељка Јелена Бачић Алимпић из чијег пера је потекло 16 романа, од којих је посљедњи, под именом „Кројач“, почетком мјесеца представила публици у Дервенти.
Ваше гостовање у Дервенти донијело је радост бројним нашим суграђанима, с обзиром да и у нашем граду Ваша дјела важе за нека од најчитанијих. Можете ли да нас вратите на почетке стварања, у вријеме када сте послије новинарства упловили у књижевне воде?
– Ја сам по струци професор југословенске књижевности и српско – хрватског језика, а обрела сам се и у новинарству, тако да сам била страствени читач откад сам била средњошколац, па и раније, тако да моја повезаност са књижевношћу траје од детињства. Сећам се да сам још у основној школи, у тадашњој Југославији, на литерарним такмичењима освајала прве награде, што је било посебно на понос мом покојном оцу. Он ме је најбоље и познавао, и њему сам заправо и обећала да ћу једног дана написати књигу, за њега. Две године после његове смрти, једне вечери просто сам га видела поред себе, почела да плачем и написала реченицу „Боже, свега ми је у животу већ превише“, без икакве идеје о причи, а та реченица била је окидач за махнито, катарзично исписивање приче која је заправо и мој први роман „Рингишпил“. Тај роман је постао најчитанија књига живог писца са ових простора, по којој је снимљена серија и која је покренула лавину. Касније је дошао и други роман „Писмо госпође Вилме“, који је такође пронашао своје читаоце, па и сваки следећи мој роман, од укупно 16. Оно што највише радује јесте то што су све моје књиге заузеле прво место у Народној библиотеци Србије, а освајале су и читаоце у Републици Српској, Црној Гори и Македонији.
Шта Вам је на почетку књижевне авантуре било најизазовније у смислу процеса стварања, а шта бисте истакли, послије 16 романа, да је сада највећи изазов?
– Сада ми је много теже. Лако је када су првих три, четири, пет романа бестселери, лакше смишљате приче, а када дођете већ до 15. или 16. књиге, а читаоци очекују од вас да буде барем подједнако добра као претходне, то је огромна одговорност и много је теже задржати пажњу и оправдати поверење читалаца. Тако да ми је сада заправо најтеже, али и даље пишем онако како сам писала од самог почетка, када буквално осетим да могу да пишем целом својом душом. У супротном прво бих лагала себе, а онда и читаоце, што никада нећу урадити. Када више не будем могла да пишем читвом душом, просто ћу престати.
Које своје књижевно дјело бисте издвојили као најупечатљивије за Вас, односно за које сте можда посебно везани? Можете ли да издвојите нека дјела других писаца која су оставила снажан утисак на Вас и можда понудила трачак инспирације?
– Јако је тешко издвојити било који роман, свакако да је „Рингишпил“ моја лична карта и да, драга ми је и истиче се, јер је писана као обећање, у аманет мом оцу. Ипак, можда је за мене једна од најквалитетнијих мојих књига „Последње пролеће у Паризу“ која је преведена и на француски језик, што је велика част. У тај роман сам се унела и у смислу да, док сам га писала, да бих осетила глад главне јунакиње у гулагу, нисам јела ништа три дана како бих могла да осетим ту бол, тај осећај и његово значење, како бих могла да га пренесем у речи. Иначе, од студентских дана и дан данас, моја омиљена књига је „Мајстор и Маргарита“ коју сам читала неколико пута у различитим животним периодима, тако да бих њу посебно истакла међу свим делима других писаца.
Који је најбољи савјет који сте добили током каријере, а и у животу? Који бисте савјет подијелили са младима који воле да читају или стварају, а можда немају довољно храбрости да своја дјела подијеле са другима?
– Увек слушај себе и своје срце – када год нисам послушала своју интуицију и нисам урадила како сам мислила да је исправно и потребно, увек сам погрешила, зато мислим да је то пут којим треба корачати. Дакле, следите своје унутрашње биће, верујте му и мислим да ћете, шта год радили, у томе успети.
Екранизација
По дјелима Бачић Алимпићеве, „Рингишпил“ и триологији „Казна за грех“, настале су серије, а како је истакла ауторка, никада није могла ни да замисли да ће њене ријечи, из угла књижевнице, „оживјети“ на малом екрану.
– Ни после десет и више година стварања нисам могла то да замислим. Пуно пута су ме питали, да ли бих волела да моја дела буду преточена на екран, а ја заиста нисам знала одговор, јер је то двосекли мач. У већини случајева екранизације које сам погледала, књига је боља од серије или филма, јер читалац испуњава сам своја очекивања, а кад погледа исту причу на екрану, може и да се разочара. Наравно, књига не може потпуно да се пренесе, потребно је доста измена и прилагођавања, али сам и више него задовољна како је то одрађено за моја дела – рекла је Бачић Алимпићева.