Наших 50 заједничких година било је испуњено повјерењем, разумијевањем, али и праштањем, а дар је имати с ким подијелити живот.
Казали су то Јелена и Остоја Шарчевић који су протеклог викенда имали свој „златни пир“, односно прославу 50 година брака.
Љубав на први поглед крунисали су браком 9. септембра 1975. године.
– Упознали смо се код моје родице у Агићима, код које сам била дошла из Сремске Митровице. Кратко смо ашиковали, отприлике мјесец и по, и он је дошао по мене у Сремску Митровицу и вјенчали смо се. Тада сам имала 21 годину – испричала је Јелена.
Као млади брачни пар живјели су код Остојиних родитеља.
– Послије смо прешли у стан, док нисмо изградили кућу на Јасиковачи. Судбина је хтјела да немамо дјеце. Било је добрих и лоших година, али када се изгради повјерење, живот је много лакши – додала је Јелена која свој радни вијек провела радећи у текстилној индустрији „Укрина“, у Њемачкој, у општини, а једно вријеме чувала је дјецу.
– Да могу вријеме вратити уназад, опет бих пошла за Остоју – додала је с омијехом Јелена.
Нешто мање причљив био је Остоја, иако не кријући радост што са својом Јеленом прославља „златни пир“.
– То је била љубав на први поглед. Послије мјесец и по познанства отишао сам по њу у Сремску Митровицу и тако смо започели наш брак. Заједнички живот је могућ само међусобно разумијевање. Сваком бих пожелио да дочека 50 заједничких година са својим супружником – рекао је Шарчевића који је радио у фабрици „Укрина“ и штампарији „Искра“.
Логори
Највеће животно искушње Шарчевићи су проживјели су током протеклог рата, у логорима.
– Јелена је била заробљена 15 дана, а ја два мјесеца. Сва мучења која смо доживјели заувијек су оставила траг, али смо одлучили да се не предајемо – рекао је Шарчевић који је и предсједник Управног одбора Удружења ратних заробљеника Дервенте.