Одличја са бројних такмичења, вишеструка титула првакиње Републике Српске на 100, 200 и 400 метара, те посљедња, титула јуниорске првакиње БиХ на 400 метара, сачињавају импресивну спортску биографију шеснаестогодишње Дервенћанке Теодоре Милојевић.
Ова млада атлетичарка успјехе у „краљици спортова“ ниже од својих почетака у овом спорту, а за шест година колико тренира атлетику, нанизала је ипресиван број медаља.
Када је као десетогодишњакиња направила своје прве кораке на атлетској стази, у Дервенти није постојао ни клуб, а с временом се њено име нашло на списку освајача медаља широм БиХ, али и Европе.
– Увијек сам се занимала за спорт, па сам се окушала у кошарци, гимнастици, јахању, уз брата чак и мотоциклизму, али моја жеља је била атлетика и потајно сам се надала да ћу имати прилику да се бавим тим спортом и то се десило. У школи су нам подијелили летке за школу атлетике и то је била шанса да почне моја прича. На први тренинг, који се тада одржавао у сали ОШ „19. април“, сам закаснила, тако да сам дошла на тек други, и од тада нисам престала да тренирам. Атлетика је постала нешто у чему сам се пронашла, што ме чини да се осјећам као права ја и што ме донекле дефинише – казала је Милојевићева која данас са задовољством тренира пет пута седмично.
– Сјећам се првих тренинга, учења основа, ниског и високог скипа, скокова и убрзања, а у салу, с обзиром да није адекватно опремљена, бисмо стављали простирке за јогу, на то блок и тако радили убрзања. Свакако, мотивацију сам имала без обзира на услове, а она се само повећавала када бих се угледала на старије атлетичарке које су нам понекад долазиле у посјете. Данас то изгледа доста другачије, интензивније, а припреме за такмичења заправо трају цјелодневно, почев од припрема „у глави“, размишљања да ли ће то што радим имати позитиван исход за мене, до физичких припрема, довољно сна и здраве исхране – објаснила је ова Дервенћанка.
Додати „вјетар у леђа“ Теодори су дали одлични резултати на стазама.
– Моја дисциплина је спринт на 400 метара, а лични рекорд је 58,29 секунди, а када размишљам колико сам заправо напредовала да дођем до тог резултата, заиста будем поносна. Почев од прве и уједно и најдраже медаље на хуманитарном кросу на којем сам била прва, а нисам знала ни како се трчи, а успјела сам да пребродим и страх и трему и претворим их у мотивацију, па све до посљедњег наступа на првенству БиХ. Било је доста тренутака и свијетлих и оних изазовних, гдје сам можда помишљала и да одустанем. Једна од лекција ми је била учешће на Балканском првенству за млађе јуниоре прошле године гдје сам се котирала на 14. мјесто – истакла је Милојевићева додавши да јој је нову димензију атлетике донијело тимско првенство Европе, одржано ове године, гдје је Теодора носила дрес репрезентације БиХ.
– Најљепши тренутак је било проглашење побједника, заузели смо треће мјесто, и то је био знак да је сво одрицање и жртвовање имало смисла – рекла је она додавши да јој предстоји првенство Балкана које се ове године одржава у Бару, а једног дана се нада да ће на атлетској стази имати прилику да буде амбасадор града и земље на Свјетском првенству и Олимпијади.
– Вољела бих да осјетим како је представљати овај начин живота, спорт и себе пред бројном публиком на тако високом нивоу. Свакако, до те степенице настављам да тренирам, будем боља сваког наредног дана, као и да прихватам да су повреде саставни дио процеса. Трудим се да вријеме проводим квалитетно, да довољно спавам, читам, а често и шијем на машини. Недавно сам сашила комплет, а иначе шијем торбице и хаљине, тако да је то још једно од интересовања у којим би жељела да напредујем – казала је ова млада Дервенћанка.
Узори
У свијету атлетике Теодора се угледа на српкињу Ивану Шпановић и, свјетски познату звијезду овог спорта, Усеина Болта.
– Ивану сам имала част и да упознам, да разговарам са њом, што ми је био један од најљепших тренутака у животу, а и сада понекад, захваљујући друштвеним мрежама, размијенимо поруке – рекла је Милојевићева додавши да је лијеп осјећај када схвати да је и она некоме узор.
– У неколико наврата ми се десила лијепа ситуација са дјевојчицама на тренинзима, када ми приђу и питају „јеси ти најбржа у Дервенти“ или „како тако брзо трчиш“. То ме подсјети колико сам напредовала и какав сам пут прешла од њиховог узраста до данас. Иако је било тренутака када сам жељела да одустанем, нисам поклекла, наставила сам слушајући себе, што бих поручила и млађима – додала је она.