Све моје значајне улоге поклопиле су се и са неким животним раскрсницама и свака ме је обликовала на свој начин. На пример, улога у „Проклетој авлији“, па Шекспиров „Отело“ и улога Лазе Костића у „Санта Мариа дела Салуте“. Те улоге су мени биле важне, изгадиле су ме као озбиљног глумца, а ми глумци, баш ретко можемо раздвојити приватни живот од улога које играмо.
Испричао је то у интервјуу Дервентском листу позоришни и филмски глумац Војин Ћетковић који је протекле седмице стао пред дервентску публику током поетске вечери „Моћ говора“.
Како је настала идеја за вече поезије „Моћ говора“? како бирате пјесме и ауторе који су дио Вашег репертоара?
– Приликом књижевне вечери у Лакташима изашао сам пред публику потпуно несвестан колико ја, у ствари, имам песама на репертоару, односно колико имам стихова у глави. Ја сам на сцени остао скоро час. И ето, од тог неког мог необавезног обраћања, родила се идеја да имам своје вече поезије. „Моћ говора“ садржи делове мог живота, неке ситуације које сам проживео, помињем и драге људе и тренутке, понекад и смешне и кроз све то је проткана поезија.
Поезија, чини се, доживљава другу младост. Има ли шансе да стихови побиједе у утакмици са друштвеним мрежама или је такав „меч“ у старту изгубљен?
– Друштвене мреже, као уосталом и већина ствари у животу, имају своје добре и лоше стране. На пример, неким песницима друштвене мреже могу бити од велике помоћи приликом афирмације и да технологију искористе у своју корист, да на тај начин нађу свој пут до публике и конзумената. Што се мене лично тиче, ја нисам баш неки заљубљеник у технологију, па тако ни у друштвене мреже и максимално их избегавам, што, наравно, не значи да их не користим. На пример, ја сам искористио ту погодност да путем „фесјбука“ најавим свој наступ у Дервенти и ја ни не видим баш неку бољу и друштвено кориснију сврху напредних технологија. Сваки човек у себи има простор за поезију, тај неки дамар, само треба да га пронађе. Нека је друга димензија да ли ће неко успети да то додирне уз поезију, нешто прочитано на друштвеним мрежама или пак уз стих неке песме у кафани.
Можете се похвалити каријером која траје дуже од три деценије. Да данас почињете, да ли бисте и шта урадили другачије?
– Не бих ништа мењао када је реч о неким круцијалним стварима. Саветовао бих себи да се не секирам много, јер сам заиста преодговоран и то у мери да и мени понекад смета. Променио бих то да бих себи приуштио да више уживам у свом послу који заиста волим, да будем опуштенији. Мада, када мало боље размислим, да нисам био такав, вероватно не бих био ово што сада јесам.
Постоји ли улога која Вас је емотивно или ментално највише исцрпила или нека улога која Вас је изградила у глумачком, али и личном смислу?
– Све моје значајне улоге су се поклопиле и са неким мојим животним раскрсницама и свака ме је обликовала на свој начин. На пример, улога у „Проклетој авлији“, па Шекспиров „Отело“ и улога Лазе Костића у „Санта Мариа дела Салуте“. Те улоге су мени биле важне, изгадиле су ме као озбиљног глумца, а ми глумци, баш ретко можемо раздвојити приватни живот од улога које играмо.
Имали сте част да дијелите кадар и сцену на даскама које живот значе са највећим именима нашег глумишта. Чији савет и дан данас памтите?
– Ух, било их је много. Нису то никада били класични рецепти, то бих пре назвао разменом мишљења. Верујте ми, сваки велики глумац ће вам увек помоћи неким саветом или барем дати смерницу. Са многима сам имао част да радим, као што су Велимир Бата Живојиновић, Драган Николић, Миша Јанкетић, Љуба Тадић, Бранко Плеша, Мики Манојловић, Воја Брајовић, Небојша Глоговац, Петар Краљ…. Вероватно сам некога заборавио да поменем, али од сваког сам „украо“ понешто. То су, заиста, глумци светског калибра и делити сцену са њима је било непроцењиво искуство.
Имате ли можда неку неостварену професионалну жељу или улогу коју прижељкујете?
– Не. Ни филмске роле у којима сам играо, а ни позоришне комаде нисам ја, лично, прижељкивао. То редитељ види, он је тај који процени ко може коју улогу да дочара и донесе је онако како је сценариста замислио. На нама, глумцима, је да проценимо да ли желимо ту улогу или пак не.
Дервентска публика
Нисте први пут у Дерветни. Публика је раније имала прилику да Вас упозна кроз представу „Ноћ богова“. Како доживљавате овај град и публику?
– Сваки град и свако гостовање је посебно по нечему. Дервента је топла и гостопримљива, а публика веома захвална.