Научила сам од маме и тате да је бити поштен у криминалу и позоришту неопходно. Да мора да влада „фер – плеј“, чега више нема, јер сви, све више, отимају једни од других и то ће нас довести до пропасти. Научила сам да треба да се скрушим пред туђом креативношћу, да се смирим, да сачекам, да дам предност визионарима који умеју да виде квалитет младих људи, дају им времена да развију једра, да не сагоре. Глума може да вас кошта живота, ако не умете да сачекате и играте „фер – плеј“.
Ријечи су то српске позоришне, филмске и телевизијске глумице Татјане Бошковић која је пред Дервенћанима извела представу „Успомене Саре Бернар“. Гостовање у нашем граду била је прилика да од прослављене глумице „украдемо“ неколико минута времена како би њене професионалне и животне савјете донијели пред читаоце.
Каријеру сте градили у различитим околностима и како бисте сада, са значајне временске дистанце, оцијенили прилике у којима бивствује умјетност?
– Сваки тренутак кризе, а ово је планетарна криза, доноси добру уметност, сем данас, и то је видљиво у свим уметностима. Ево када погледате ликовну уметност, где је концепт преузео примат над оним што се зове добро сликарство, односно добар занат. Мислите да би Леонардо и Микеланђело били тако упамћени да нису били перфектне занатлије? Данас имате три црне тачке на белој површини, прекречене жутим и то се назива уметност, што је потпуно бесмислено и не изазива реакцију. Мислим да се и позориште разболело од политичке коректности и сматрања да је ангажовани театар простачки, да се простачки и бави овом уметношћу и овим занатом, па и књижевношћу која је такође обједињена у позоришту, као и све остале уметности. Књижевност „штуца“, јер се нарушава мистика нашег језика, рђаво акцентујемо, осиромашујемо га преводима са туђих језика, укинуте су нам дужине речи, намеће се други стил говорења и само се затрпавамо речима и оне тада постају бесмислене. Од тога можете само да се разболите.
Сваког квалитетног умјетника карактерише мукотрпан рад, али и изазови са којим се изборио. Имате ли у својој ризници искуства савјет са младе људе који плове немирним морем умјетности?
– На трећој години Академије уметности, ангажована сам да снимим први филм и нисам знала ништа о филму, али сам имала срећу да имам Бекима Фехмија и Бату Живојиновића уз себе, али и многе друге колеге, који су ми скраћено објашњавали како и шта треба да употребим да бих могла да изађем на крај са главном улогом. Изазов је да дођете у позориште на Теразијама, да иако сам имала као предмете на академији сценске покрете, технике гласа и друго, живим и боравим у позоришту, што је нешто потпуно друго, поготово у музичком позоришту. Тамо истовремено морате певати, што вам нико заправо не каже како после премијере то све да радите, у ритму трајања једне музичке фразе, морате бити здрави и играти сваке вечери. Нама се то дешавало, мени, Даници Максимовић, Радету Марјановићу, Миленку Павлову да играмо 32 представе месечно и то велике певачке и играчке улоге и да трајемо 50 година, и да никад ниједна представа не буде отказана. Данас, појави се особа која не може да игра представу јер је сломила нокат. Тога пре није било. Ми нисмо могли ни да се бавимо готово ничим другим, можда евентуално да идемо на пливање и то врло пажљиво, или вежбамо у балетској сали. Моја генерација је певала преко „живог“ оркестра, без појачивача и микрофона, како – не знам, истовремено смо играли као балетани и глумили као драмски глумци. То се више не тражи од глумаца, технологија је узнапредовала, понудила могућности, а спустила критеријуме, разболео нас је Холивуд. Садржаји који нам се нуде су бедни, немате разлог, нити је више познато глумачко достигнуће, да уложите живот у то.
Осим каријере, инспиративан је и Ваш цјелокупан однос према животу. Шта бисте истакли као своју главну водиљу?
– Имала сам срећу да имам фантастичну глумицу, госпођу Денизу Мокрањац, која је преживела све моје дечије болести у позоришту и научила ме нешто епохално важно – да све могу да добијем љубазношћу и нежношћу, да је у позоришту страховито важно да разумете другога. Пошто сам ја била прилично искључива, са лудачком енергијом која сатире друге људе, она ми је говорила да све то може, али нежно. Научила сам од маме и тате да је бити поштен у криминалу и позоришту неопходно. Да мора да влада „фер – плеј“, чега више нема, јер сви, све више, отимају једни од других и то ће нас довести до пропасти. Научила сам да треба да се скрушим пред туђом креативношћу, да се смирим, да сачекам, да дам предност визионарима који умеју да виде квалитет младих људи, дају им времена да развију једра, да не сагоре. Глума може да вас кошта живота, ако не умете да сачекате и играте „фер – плеј“.
Гостовања
Легендарна глумица је послије гостовања у Дервенти, 13. априла, истакла да је долазак у сваки град, сваку средину, за њу веома значајно.
– Мени је драгоцено када дођем, на пример овде, јер не знам ко је у публици, за кога износим улогу, али знам да послије премијере долази нормална публика која има потребу за катарзом и тада је глума смислена. Тада имам жељу да дам најбоље од себе, имам прилику да дам све и да ми се то врати кроз реакцију публике – казала је Бошковићева.