Редови испред позоришта, распродаја карата у року од сат, пуне сале где год да дођемо, и у већим и у малим градовима, за разлику од раније индикатори су да је дошло време васкрсавања културе или смо се ми, и публика и уметници, ујединили да одбранимо културу која је угрожена и да та свест, у свим срединама, стаје насупрот комерцијалним факторима.
Ријечи су то позоришног, филмског и телевизијског глумца Ивана Босиљчића који је протекле седмице гостовао у Дервенти представивши домаћој публици свој програм „Наше вече“.
Ваша каријера је смјештена у троугао театра, филма и телевизије, уз неизоставну музику, а то све сте објединили и у „Нашој вечери“. С обзиром да је то повод за Ваш долазак у Дервенту, можете ли да се вратите око 17 година уназад и присјетите како је дошло до идеје за овај пројекат?
– Када је та тема у питању, увек се вратим у основну школу, али и гимназијалске клупе, јер желим да нагласим колико је педагогија битна. Имао сам изванредне педагоге који су препознавали моје таленте, мој музички дар, али и литерарни, због чега сам мислио да ћу бити професор књижевности или неких језика. Био сам прилично заокупљен песницима и говорио сам поезију, јер ми се свиђало то штиво, уопште нисам знао да ли имам дара за то. Наставници су то препознавали, слали ме на такмичења која су ме поставила на велике сцене и то је био пут до глуме и академије. Читавих десет година сам радио, а да нисам проговорио ни реч поезије. Хтео сам да се вратим тим почецима и тако сам 2009. године одлучио да се вратим мојим двема љубавима, поезији и музици и тако су настали моји први ауторски пројекти, тај музичко – поетски театар, од којих је „Наше вече“ четврти програм. Почело је са „Љубав је само реч“, па „Маштања“ и „Пар стихова за нас“.
Да ли је „Наше вече“ доживјело промјене у односу на првобитно своје издање и може ли умјетност да држи свој изворни облик или је пак подложна промјенама?
– Прво ауторско вече сам извео као представу и мислио сам када будем направио друго издање, све ће бити потпуно другачије. Међутим, десило се нешто чудно, публика је одједном почела да добацује, што није уобичајена комуникација у театру, и буквално су наручивали песме и тако смо изводили тражено. Тада сам схватио да људи долазе да чују ствари које су већ слушли, по други, трећи и пет пут ако треба, и зато није било могуће да буде чисти позоришни принцип. Тако да, постоје комади поезије које говорим већ 17 година, као и песме, на пример „Жуте дуње“, говорим песме Арсена Дедића, Мике Антића, а последње што сам говорио је песма моје колегинице Љиљане Лашић посвећена девојчици, кћери коју није родила, што је мени било јако дирљиво да мајка пише својој неоствареној жељи. Свакако, непрестано се ослушкује публика, да би програм остао наш, и тренутно име програма је најтачније, јер и ми на сцени и публика се дајемо и учествујемо у њему.
Ваше телевизијске улоге су, на неки начин, оно по чему сте препознатљиви. Како је дошло до тога да изаберете глуму за животну професију?
– То вуче порекло преко поезије коју сам говорио, где сам наступао на такмичењима, рецитаторским, и ту су ме професори запазили, а врло је могуће да ми излазак на сцену није био проблематичан због бављења фолклором од шесте године. Из треће године гимназије сам уписао академију, у класи професорке Виде Огњеновић, и ванредно завршио средњу школу. Искрено, тек у трећој години студија сам схватио шта ме задесило, да ме то опредељује, да је то мој животни пут и одједном нисам био сигуран да је то за мене. Глума је заправо мене изабрала и паметно је изабрала, јер нисам имао ту разборитост у себи, а кроз глуму могу да будем у контакту и са књижевношћу, страним језицима, нашом традицијом, историјом, театром и филмом и чини се да тај мој широки дијапазон интересовања једино глума као уметничка грана може да обједини.
У каријери сте играли многе и различите улоге. Које су то роле на сцени или пред камерама које најприближније описују стварног Ивана Босиљчића и да ли таква улога уопште постоји?
– Жао ми је што су неке представе које играм у Београду толико велике да не могу нигде да гостују, ни у мом родном Ужицу, и то је можда и један од разлога зашто је настало „Наше вече“ да могу да се представим публици и проносим себе као театарског глумца. Телевизија је једно, али театар је сасвим друга прича, а ту се издвајају улоге у „Зони Замфировој“ и „Цигани лете у небо“ коју играмо већ 20 година. Такође, много ми је драга представа „Уображени болесник“, а у телевизији ми је улога у „Рањеном орлу“ обележила живот и у ту улогу сам сабрао све што сам до тада научио. Ту је опет и улога педијатра у „Ургентном центру“ где сам четири године снимао са децом и, оно што је мање познато, јесте да је више од половине сцена са децом измишљена на лицу места и то је било заиста аутентично.
Колико се према Вашем мишљењу, умјетност „прима“ у данашњем друштву? Односно, колико су жеље и интересовања људи усмјерена на умјетничке форме?
– Гледајући према позориштима у Београду, она су крцата. Одједном су редови испред позоришта, за сат времена се продају карте, сале су пуне где год да дођемо. Овакви програми некад нису били посјећени, људи буду пола сата, буде шарено, некад пуно, некад не, а ево и у Дервенти је била пуна сала. Мени је све то индикатор да је време васкрсавања културе или смо се ми ујединили да одбранимо културу која је доста угрожена, уз све те данашње комерцијалне факторе. Свакако дирљиво је да су се и уметници и публика ујединили и то много говори у прилог интересовању људи, да публика ужива и очекује катарзу.
Шта бисте савјетовали младој особи која машта о умјетничког каријери?
– Као уметник који се бавио најразличитијим врстама уметности, од музике преко књижевности, театра, филма, спорта, плеса и певања, могу да кажем да се испоставило да све што сам макар и на један дан пробао, нашло је своју сврху у уметности, и на необјашњив начин се применило. У том смислу, за сваког уметника важи да треба да гаји све своје таленте које осети, јер не искључују једно друго.
„Наше вече“ са Дервенћанима
Бисиљчићев музичко – сценски програм „Наше вече“ протеклог петка испунио је салу дервентског Центра за културу до посљедњег мјеста, а сви посјетиоци су уживали у заједничким пјесама, те рецитацијама и перформансу.
– „Наше вече“ настало је у необичној зрелости и необичном времену, у време пандемије, и то је био један од ретких програма који је могао да се изводи у Београду. Траје већ пет сезона, од 2021. године и програм је видело 100.000 људи, тек сада бележимо прва гостовања у Сарајеву, Загребу и Љубљани – казао је Босиљчић.