Сваке године пред Спасовдан, мислим о том догађају. Тишина је углавном одговор на свако моје питање упућено људима који би нешто о томе могли знати.
Народ је отишао.
Остала је та чувена стара дервентска црква сама у вароши, бијела и тиха, као удовица.
Врата и прозори затворени.
Звона нијема.
Унутра – тишина.
Не она обична тишина када нема свијета, него она црквена, загонетна и дубока, као да су зидови научили да шапућу молитве сами себи.
На округлом столу који је стајао на средини цркве, све је спремно за службу. Посуда са водом, босиљак, велика жута свијећа, кандило, поред њега положен епитрахиљ и отворен молитвеник, слова црна и свечана, а нико да их прочита наглас.
На иконостасу светитељи мирни, озбиљни, као старци који су већ све видјели и више се ничему не чуде. Само се у ваздуху осјећала туга светиње која је остала без људи који су носили слободу у брковима и у коси. Чинило се као да је парох дервентски спремио цркву тако да би и злочинцу који би на њу дигао руку, макар на тренутак, пука савјест наложила да стане и да добро размисли. Спремио је и отишао са својим народом…
А онда – Спасовдан те несрећне деведесет друге. Рано јутро. Она врста непојмљивог мука, ког само рат умије направити. Камион стаде пред цркву. Војници искачу брзо и без ријечи као људи који су већ оглувили на све што је људско. Неко носи сандук експлозива. Неко развлачи каблове. А црква стоји. Не бјежи. Не моли. Само чека.
Кажу да је у том часу сунце тек хватало врхове кровова под оловним дервентским небом.
И онда – та страшна и велика експлозија.
Не она обична, него она што удари човјека у душу и у срце прије него у уши. Земља се затресе, птице прхнуше из крошњи, а над Српском вароши диже се облак прашине и дима… Лађа цркве се преломи као хљеб. Зидови клонуше сами у себе. Крст са врха нестаде у диму. Када се прашина слегла, православне цркве није било. Само гомила разбацане цигле, камена и једна гола, а жива рана на лицу земље.
А онда ова наша 2026. година, црква је одвећ обновљена и освећена, испуњена празничним оченашима. Из дервентског центра и овог господњег љета кренуће литија, полако, како и приличи православном свијету. Неће то бити ни парада, ни збор знатижељника, него ход народа који носи своје ожиљке као што се носи крст – без вике и без жалбе.
Испред барјаци. За њима крст. Па свештеници у одеждама, а за њима народ: старци што памте звона старе цркве, жене које су као дјеца палиле свијеће у њеној порти и дјечица која о рушењу знају само из прича, али осјећају да је то и њихова рана.
Ићи ће улицама Дервенте, а град ће гледати свој народ како се враћа једном мјесту на којем је неко покушао све да избрише. Тамо гдје је некад лежала гомила цигле и пепела, данас опет стоји бијела црква. И то је, у ствари, оно што живот јесте: не побједа силе, него васкрсење.
Да паднемо – па да устанемо. Да храм буде миниран – па да се поново подигне и зазвони под овим широким плавим небом. Да народ буде расут – па да се опет окупи под крстом.
Када литија стигне до старе цркве, многи ће застати и погледати у зидове који су никли из исте оне земље у којој су деценијама лежали камен и прах. Неко ће се прекрстити. Неко ће заплакати. А неко ће само ћутати, јер постоје ствари о којима се овдје најљепше говори тишином.
И можда ће баш та тишина сваког Спасовдана бити најљепша молитва Дервенте.
Др Вукашин Беатовић