Дом породице Бјелошевић, Драге и тета Мире, како је зову најмлађи Дервенћани, сваког дана испуњен је топлином, љубављу и дјечијом грајом, а сва дјеца која су повјерена тета Мири на чување, уносе посебну чар и радост и у припреми за најрадоснији хришћански празник – Божић.
Тета Мира већ 22 године посвећена је чувању најмлађих суграђана, а до сада је њих 60 загријало дом и срце ове Дервенћанке. Радо јој се јаве са почетком новог животног поглавља, а тета Мира чува слике са прослава пунољетстава и сјећа се шармантних детаља сваког дјетета што су јој, како је истакла, непроцјењиви тренуци.
– Све је почело када сам изашла у сусрет познаници да причувам њеног шестомјесечног дјечака, а од тада до данас око 60 дјеце обогатило је мој живот. Уз ових осам који су тренутно код мене, причувам понекад и моју унуку, а свима исто дијелим љубав, загрљај и пољубац пред спавање или послије оброка – испричала је тета Мира коју суграђани често виде у шетњи са својим малишанима које чува.
– Често идемо у шетњу, али и у цркву и те обичаје преносим и на дјецу. Малишани у цркви уче да слушају и да се причешћују. Вечерње литургије су ми посебне, јер су на неки начин мирније, а и дјеца радо иду када су код мене у другој смјени – казала је тета Мира.
Угледајући се на њен начин живота, како је истакла, дјеца су почела да уче молитве, а они старији, посте у сусрет великим празницима.
– Моја кућа је и њихова, овдје имају слободу и своје мјесто, а заиста желе да уче уз мене, радују се када идемо у цркву, а имамо обичај и да када је крсна слава породице неког од дјеце, уочи празника одемо у цркву. Наравно, дјеца су ту и у овим данима у сусрет најрадоснијем празнику, Божићу, а који сам ја научила од своје мајке да се припрема са почетком поста, али интензивне припреме, литургијски и припрема дома, почињу од 18. децембра, када се празнује Варендан – објаснила је Бјелошевићева казавши да прво посије пшеницу која краси божићну трпезу.
– Један од мени дражих обичаја јесте да се рано устане на Варендан, пристави вариво које садржи житарице које се једу током цијеле године, уз молитве Богу. Чар свих тих обичаја је била на селу, јер се та варица коју не поједу укућани остави и на Божић, послије доручка, излази се напоље, веже се конац на снијегу, а у средину проспе вариво и кокошке га поједу. Тај обичај прате молитве да се коке не „распу“ из оквира, да остану очуване, симболишући жеље очувања живине у газдинству, а код мене често дјеца поједу вариво, тако да је то симбол да ће кућа бити окупљеном дјецом – испричала је тета Мира.
Као и у другим православним домовима, и код Бјелошевића је Бадњи дан посебан.
– Бадњи дан је посљедњи дан припрема, тог дана се не руча, а вечера се када се вратимо из цркве. Послије вечере, традиционално је да се чисте ораси, припрема се све за јутро и Божић, а ватра се у огњишту не гаси цијелу ноћ у ишчекивању рођења Исуса Христа. У току ноћи припремам чесницу, у коју иде пара, а мајка је припремала и орачицу и ковртањ, с тим да ја припремам још само ковртањ, погачицу за коју се сјећам да се на Мали Божић ставља на рог волу који послије тога хода око дрвета. Неизоставни дијелови трпезе су сир, јабука и мед, а Божић је једини дан када је дио доручка и супа и, свакако, печеница. На Божић вјерујемо да је добро почети било који посао, а уз сваки почетак рада, симболични, упалимо свијећу и помолимо се – испричала је Бјелошевићева казавши да је раније обичај био и да обилазе друге чланове породице, браћу и сестре, као и одлазак на гробље.
Веома важан дио Божића, божићну свијећу, тета Мира увијек држи у близини, те када осјети потребу, са дјецом је упали.
Приврженост
Како је испричала Бјелошевићева осјећај повезаност са дјецом која су јој повјерена су неописиви, а и њихова приврженост једних према другима.
-Сви пазе једни на друге, нема свађања и ту су неки темељи за велика пријатељства. И моја дјеца су, док су живјели са нама, често проводила вријеме са мојом „другом“ дјецом, везали се и једноставно се сродили, чак и окумили, показујући да је љубав оно што нас све спаја – додала је тета Мира.