Др Јовица Мишић, рођен у Тузли, а одрастао у Дервенти гдје је завршио основну и средњу школу, знања и вјештине из области опште хирургије упијао је од Турске, Француске и Швајцарске, па све до Гане у коју је одлазио три пута.
У Дервенту и послије двије деценије, од када га је школовање одвело на Медицински факултет у Београду, а специјализација из опште хирургије у добојску болницу „Свети апостол Лука“, и даље у свијет, радо свраћа. А управо је једна од његових посјета граду на Укрини била прилика за разговор за Дервентски лист.
– Није моја жеља била да студирам медицину, то се од мене очекивало, јер је то био план мојих родитеља. Иако можда због мојих резултата у гимназији био сам подобнији за неки други смјер, јер био сам државни првак на такмичењу из математике, те шаховски првак на републичком нивоу, послушао сам родитеље и нисам се покајао. Када сам ја завршио факултет важило је правило да морамо стажирати двије године, па тек онда на ред долази специјализација. Иако је моја жеља била гинекологија, добио сам понуду за општу хирургију и тадашњи начелник одјељења и мој ментор др Предраг Лазић ме посавјетовао и рекао да имам смисла за ту грану медицине, тако сам се обрео у општој хирургији – испричао је др Мишић који се самоиницијативно усавршавао на конгресима, симпозијумима и клиникама широм Европе.
– Имао сам прилику да усвајам знања и нове методе од колега из Турске, Француске, Швајцарске и да обиђем многе болнице и видим како функционише систем и све то упоредим са стањем код нас. Свугдје су доктори цијењени, уважени чланови друштва и напослијетку веома добро плаћени, што код нас није случај – казао је он додајући да је жељан нових искустава прихватио позив да отпутује у Гану.
– На једном од конгреса упознао сам власника приватне клинике у Гани, који ми је понудио да у његовој клиници бесплатно оперишем дјецу која немају права на здравствено осигурање. Наиме, власник клинике је свој простор стављао на располагање, инструменте и потребне лијекове, те обезбјеђивао смјештај и храну. Прије мене, одбила су га четири хирурга из Европе, а ја сам пристао – објаснио је др Мишић додавши да су га пут Африке одвеле знатижења и ентузијазам за савладавањем нових изазова.
– У Гани сам боравио три пута. Први пут сам ишао сам, а други и трећи пут сам водио свој тим. Моји ментори у добојској болници су били ратни хирурзи и ја сам научен да радим веома брзо и мој тим зна како функционишем и могу да ме испрате, јер у хирургији углавном вежи изрека да је најкраћи пут најчешће и најбољи. Дневно сам имао и по четири операције, то је био оптималан број, јер клиника није могла да обезбједи више стерилних сетова за те захвате – рекао је др Мишић.
Иако сваки позив са собом носи одговорност, хирурзи се, ипак, суочавају са посебном врстом изазова, јер у својим рукама држе животе људе.
– Оног момента када изгубиш првог пацијента, тада „изгориш“, то је заиста велики стрес и веома велики психички пад. Први пацијент ми је преминуо када сам имао осам година радног стажа. Требао сам да оперишем жену која није имала столицу уназад десетак дана, дијагностикован јој је тумор дебелог цријева. Није могла да поднесе анестезију, никада се није ни пробудила, али је жена на својим ногама, ходајући, ушла у салу, нажалост нисам могао ништа да урадим. Други случај, био је младић од 17 година, који се само срушио играјући кошарку. Био сам дежурни, и најприје смо га покушали реанимирати, а напослијетку се нашао на операционом столу, али нажалост, ништа нисам могао урадити да га спасим. Његова мајка је у болницу дошла са мишљу да му је само позлило и да ће сина одвести кући. Ја сам био тај који требао да јој саопшти смрт сина. Та мајка ме 20 минута држала за ревере мантила и говорила како то није истина, како је њен син здрав отишао да игра кошарку. Сјећам се, на тај призор нико на одјељењу није остао имун, сви смо плакали – искуства су која др Мишић никада неће заборавити.
Изадваја се још једно, а то је случај када је у Шешлијама с пута слетио аутобус који је превозио часне сесте, које су кренуле на ходочашће.
– Ниједна од њих 50 није допустила да их прегледам, јер нису жељеле да скину своју одјећу – сјећа се др Мишић.
Љубав према Дервенти
Дервента је за др Јовицу Мишића, синоним за пријатеље, кумове, Вашар, шах.
– Волим да дођем у Дервенту, волим њене људе, уопште волим овај град. Дервентски Вашар је незаобилазан, а још увијек сам и активан члан Шаховског клуба – истакао је он.