Од борбе за истину и правду, сви дервентски Срби који су на својој кожи осјетили руку непријатеља, никада неће одустати, а Чардак, као највеће стратиште, у инат злу које га је прије 34 године покушало да уништи, живи и живјеће.
Поручено је данас у Спомен – комплексу „Чардак“, на Мали Васкрс, гдје је служен помен за 37 убијених мјештана из овог насеља, жртава највећег злочина над Србима у Дервенти у протеклом рату.
Напад на Чардак почео је 26. априла 1992. године у јутарњим часовима када су припадници регуларне хрватске војске и муслиманских паравојних формација на кућним праговима убијали мјештане српске националности. Њихова, али и тијела Срба убијених у логорима, бачена су у масовну гробницу пронађену на мјесту данашњег Спомен – комплекса.
Ту су пронађени посмртни остаци 19 мјештана, а тијела девет жртва пронађена су у католичком гробљу на Модрану.
Да је сјећање на злочин почињен прије 34 године и данас болно за све преживјеле логораше, подсјетио је предсједник Удружења ратних заробљеника Драго Кнежевић.
-Када је требало да запалимо свијећу и да се Богу молимо са својим породицама, било нам је најтеже. Регуларна војска Хрватске потпомогнута домаћим паравојним снагама напала је насеље Чардак, ничим изазвани. Чардак је за само неколико часова био спаљена земља. Све куће су горјеле и није остао ни један Србин на Чардаку – рекао је Кнежевић и додао да жртве нису биране већ су убијене по реду.
-Оно што нису стигли да убију одвели су у логоре Дом ЈНА, на Рабић и на друга мјеста. Јако мали број оних који су осмислили и провели у дјело овај план зла, је одговарао за злочине, а скоро половина заробљеника је умрло од посљедица заробљавања – рекао је Кнежевић.
Остоја Шарчевић заробљен је на Чардаку 26. априла 1992. године.
-Опколили су нас са свих страна и нисмо имали избора осим да се предамо. Након што се нас 27 предало, зашли су кроз Чардак и обавили чишћење. Убијали су редом. На овом мјесту по ослобођењу Дервенте отворили смо гробницу и пронашли 18 убијених и леш једне краве. Остали побијени пронађени су на гробљу у Модрану – рекао је Шарчевић који је у заробљеништву провео 55 дана.
-Патње у логору су биле огромне, тако нешто се не може заборавити – присјетио се Шарчевић, а Дејан Аџић подсјетио је на страшне муке кроз које је прошао његов отац, а које је он као дјечак упамтио.
-Отац се звао Милован и живио је на Чардаку. Три мјесеца је пролазио страшне муке, имао је рупе на ногама, уши маказама исјечене, избијене зубе. Послије ослобођења из логора послат је на теслићко ратиште гдје је погинуо 1994. године – рекао је Аџић.
Да Дервенћани имају обавезу да се сјећају свих страдалих и сваке године окупљају у Спомен – комплексу „Чардак“ истакао је градоначелник Игор Жунић.
-Данас се сјећамо жртава Чардака и људи који су звјерски убијени само зато што су бранили своје огњиште. Најгоре је што и након толико година они који су најодговорнији за тај злочин нису одговарали на прави начин. Никога не мрзимо, али имамо обавезу да се сјећамо шта се на Чардаку догодило, јер ако заборавимо, исто може и да се понови – рекао је Жунић.
Послије литургије у цркви Светог апостола Томе, сјенима чардачких мученика поклонили су се чланови њихових породица, градоначелник и његов замјеник Игор Жунић и Славен Гојковић, предсједник и потпредсједник Скупштине града Синиша Јефтић и Тања Билић, делегације Удружења ратних заробљеника, народни посланици Денис Пијетловић и Перо Ђурић, делегације републичке и Градске борачке организације, Организације породица погинулих и несталих цивила, Удружења „Ветерани Републике Српске“ и Организације старјешина ВРС, затим Удружења „Чета војне полиције“, те Полицијске станице Дервента.
Пошту страдалим одали су и представници Мјесне заједнице Чардак, те делегације политичких партија СНСД, СДС, СП, УС, ПДП, НДП и Народног фронта.
Казне
За злочине над Србима у Дервенти осуђени су Азра Башић и то на 14 година затвора, на шест мјесеци некадашњи чувар у логору Рабић Алмаз Незировић, на двије године Нихад Хамзић Фриц, четири године затвора добио је Ивица Перковић Мунгос, пет година Есад Чавалић, а његов брат Дервиш пет и по година затвора. На седам година осуђен је и Дамир Липовац, Харис Скелић на годину, и то послије споразумог признања кривице, Јуре Грубишић Гегало добио је годину затвора, а на три и по године осуђен је Дејан Тошић.