ИЗДВОЈЕНОНовости

Јуначки се борили са суровом
природом и још суровијим непријатељем

У сјећањима на дане проведене на власеничком ратишту помијешани су понос и жал за палим саборцима са којима су се борили против веома тешког и неприступачног планинског терена, снијега и великих минуса, али и сусрета са далеко бројнијим непријатељем који је познавао терен.

Поводом 30. годишњице страдања 15 припадника Другог батаљона 27. бригаде из Дервенте на власеничком ратишту, преживјели саборци присјетили су се за Дервентски лист фебруара и марта 1993. године.

Тог 9. марта у реону села Церска у близини Власенице снаге Армије РБиХ напале су положаје Војске Републике Српске са намјером да продру у дубину територије и почине злочине какви су се већ догађали. На путу су им били борци из Дервенте, припадници Другог батаљона, а током борби погинуло је 15  Дервенћана, али су положају сачувани.

Младен Црљић имао је 34 године када је у вихору рата на власеничком ратишу обављао дужност командир друге чете, бранећи положаје од непријатељских снага, гдје је 9. марта и рањен. 

– У околину Власенице смо отишли 14. фебруара 1993. године и остали смо отприлике мјесец. Био је то зимски период, услови на линији веома тешки за преживљавање, дубок снијег и хладноћа. Нисмо имали склоништа, ни ровова – присјећа се Црљић наводећи да су по доласку били прво смјештени у школски објекат у Цикотској ријеци.

– Распоређени смо били на дио линије, а једна група наших чета била је формирана као интервентни вод. Након запосједања територије били смо 24 часа на линији – испричао је Црљић додајући да је у плану било заузимање једне коте која се звала Ришњик, послије чега је дервентски батаљон требало да замијене борци из Брода.

 – Тога јутра 8. на 9. март дошло је до пуцања линије и до страдања већег броја припадника нашег Другог батаљона. Ми смо кренули да одрадимо тај дио и нисмо знали да је линија пала, у путу смо сазнали да се непријатељ  приближио команди батаљона. Тада сам и рањен. У читавом том хаосу затекли смо наше страдале саборце – рекао је Црљић сјећајући се и тренутака када се доказује право пријатељство, подршке и подстрека које су пружали један другоме.

-У тим тешким тренутцима било је и лијепих тренутака, могло се видјети и оцијенити право другарство, пожртвованост једног за другог саборца, могло се вјеровати у другове. Волио бих да се сретнемо сви ми који смо тамо били – казао је Црљић сматрајући да и даље треба његовати сјећање на страдале како никада не би била заборављена заслуга дервентских бораца у одбрани Власенице.

Са 28 година на власеничком ратишту био је и Мирко Тодорић.

– Услови ратовања били су претешки, то је планински крај, надморска висина од 700 метара па навише, стално је био снијег од метар. Имали смо офанзивна дејства у садејству са другим јединицама из Шековића и Зворника. Тог дана када су наши саборци страдали имали смо припремљену акцију, а непријатељ је ударио ноћ раније на наше положаје, и пробио нашу линију. Брзо смо успјели сда стигнемо на линију и вратимо положај, иако је много наших рањено и погинуло – присјећа се Тодорић којем је то није било прво ратно искуство.

– Све похвале борцима из нашег батаљона, као и свима другима, требало је све то издржати – додаје Тодорић поручујући да се таква борба и пожртвованост не смије заборавити.

– Сво то страдање не смије бити узалудно. Наше саборце не можемо заборавити. Они су дали максималан допринос за Републику Српску, дали су своје животе. Најмање што можемо да учинимо за њих јесте да их не заборавимо, да их се сјећамо, да им запалимо свијеће. Имамо и са њиховим организацијама и институцијама добру сарадњу. Радо нас се сјећају – додао је Тодорић.

Тадашњи помоћник команданта Петрислав Оро сјећа се да су да су дервентски борци дошли на потпуно непознат терен.

– Када смо из Дервенте кренули снијега готово и није било, а горе смо затекли сметове више од метар. У почетку није нам било познато ни гдје се налази непријатељ. Имали смо солидну јединцу, прилично добро обучену. Непријатељи су имали старјешину Насера Орића са јединицом која је далеко боље познавала терен. Кренули су током ноћи и изненадили нас. Ми смо имали недовољно густа стражарска мјеста и први су нам стардали стражари. Настала је паника, повлачење је кренило, а у блиској борби остаје се без главе – каже Оро који је у то вријеме имао 39 година.

Сјећа се да је било веома болно пронаћи погинуле саборце, те предати их породицама. 

У Власеници је у част бораца погинулих у Одбрамбено – отаџбинском рату изграђена спомен – соба, а мјесто међу јунацима има и 15 дервентских борца.

Помен

Поводом страдања дервентских бораца у околини Власенице Градска борачка организација Дервента сваке године, заједно са Градском управом, те Општинском борачком организацијом и локалним властима у Власеници у суботу ће одати почаст погинулим припадницима Другог батаљона. У Власеницу ће и ове године поћи неколико директних актера догађаја из 1993. године, а поводом 30. годишњице страдања у цркви Светих апостола Петра и Павла биће служен парастос, а на Војничком гробљу положени вијенци и прислужене свијеће.

Погинули дервентски борци

На Власеничком ратишту животе су положили припадници 327. моторизоване бригаде Јанко Марић, Слободан Давидовић, Жељко Дујаковић, Борко Новић, Милош Миланковић, Митар Поповић, Мирко Давидовић, Мирсад Мујачић, Миладин Удовичић, Недељко Ђекић, Петар Чолић, Расим Мехмедовић, Дражен Бојанић, Винко Демировић и Недељко Драгојловић.

Related posts

Донесена нова наредба о регулисању рада на подручју града

admin

УКРИНА СЕ ПОВЛАЧИ, ВОДА ДОШЛА ДО 22 ОБЈЕКТА

admin

УЧЕНИЦИ ПРИРЕДБОМ ПОКАЗАЛИ КРЕАТИВНОСТ

admin

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavljamo da se slažete s ovim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitaj još

Коју врсту манифестација у граду најрадије посјећујете: