Наши грађани се све теже сналазе са ријечима актуелног политичког и медијског новоговора. Многе међу нама често заболи глава од домишљања и одгонетања шта значе те језичке незване гошће које преко ноћи бану у српски говорни простор. И таман кад се порадујемо да смо отклонили недоумицу око значења лексичког „бисера“ – тендер, већ колико сутрадан чека нас нови ребус – агенда. Одређеном динамиком искрсавају све нови и нови изазови, у низу којем је крај недогледан: синергија, перформанс, омбудсман, бекстејџ, бенефити, пи-ар, кетеринг, маргина, лајковати, апликација, евалуација… Бојим се да ће нам лексикони страних ријечи све мање бити на услузи због учесталости и брзине којом те незграпне ријечи навиру у наш недовољно или нимало брањени језички амбијент. А да ангажујемо посебне тумаче и преводиоце у свом матерњем језику, немамо довољно оспособљеног стручног кадра за тај илегални новоговор.
Љетос су наши медији више пута емитовали упозорења грађанству о предстојећим временским непогодама, тзв. „метео-аларме“. Чини ми се да би највећем броју наших људи од користи и помоћи били „лингво-аларми“, под условом да се тог деликатног задатка прихвати одабрана група истинских зналаца српског књижевног језика. Мислим да би имали пуне руке посла.
Да не би било забуне, не пада ми на памет да се залажем за неку вјештачку чистоту српског језика. Наш језик се дичи тиме да је у свом вишевјековном развоју увијек био отворен за плодне утицаје са стране, из других језика. Томе, поред осталог, може захвалити своје лексичко богатство, изражајну снагу и развијеност која нимало не заостаје за језицима бројно већих европских народа. Међутим, процес језичких додира и међусобних утицаја мора тећи природно и под контролом, без исхитрене кампањске стихије, са мјером и у духу језичких законитости српског језика.
У великој жељи да се додворимо великом свијету и безрезервно потврдимо своје истинско европејство, ми смо, морамо то признати, сувише високо подигли бране и уставе за слободан, несметан и некритички пролазак туђег језичког материјала који је стран највећем броју наших сународника. Тако понеки међу нама, када имају могућност избора између изворне ријечи свог језика и већини неразумљиве стране позајмљенице, која има исто или веома слично значење, предност дају ријечи страног поријекла. Ту навику потврђују бројни примјери из наше свакодневне језичке праксе. Ево, од неког времена учени људи више нису образовани људи, недо едуковани или едуцирани појединци, као што је и давнашња наша пунокрвна ријеч образовање постала едукација, а глагол образовати се – едуковати се. Послије сваких избора у званичним прогласима надлежних органа слушамо како треба што прије „имплементирати“ изборне резултате. Мало је оних који ту мисао искажу српски – примјена, односно спровођење изборних резултата. Са излога наших продајних објеката робе широке потрошње боде нам очи крупним словима исписана ријеч– реклама – акција! Наше аутентичне ријечи: распродаја, појефтињење, снижење цијена губе трку у такмичењу с новоустоличеном ријечју сумњивог избора. Умјесто спорних и неспорних појава и предмета, како је код нас од памтивијека, за понеке међу нама то су посљедњих мјесеци постали – упитни и неупитни предмети и ситуације.
Наше хиљадугодишње писмо ћирилица нема повлашћени статус у свакодневној писменој комуникацији. Елементарна писменост налаже да наши грађани познају оба писма, и ћирилицу и латиницу, али сам се много пута увјерио да наш човјек предност даје латиници. Ево најсвјежијег примјера из мог непосредног окружења од прије неколико дана. На захтјев домара у дијелу зграде у којој станујем да власници станова напишу на постављеном папиру имена свих чланова својих породичних домаћинстава, од укупно једанаесторо власника само двоје је имена исписало ћириличним писмом. Како онда да не повјерујемо у тмурна предвиђања да наше национално писмо тихо умире.
Наше духовне стечевине од очева наслијеђене одређују нас и као јединке и као народ. У хучној трци живота заборављамо ли свој завјет када нас сувише понесе „западњачка ријека“!?