На фудбалским теренима, у посљедње вријеме, све је мање оних који су заинтересовани да играју фудбал у континуитету, како би њихов клуб наступао у првенствима. И док већи клубови, посебно у градским срединама, донекле успјешно рјешавају овај проблем, у сеоским срединама то иде много теже.
Један од таквих клубова, који се у континуитету такмичи већ дуги низ година, јесте „Борац“ из Осиње, а од његовог оснивања, односно обнављања, члан такмичарске екипе, а повремено и руководства клуба, је Предраг Тривуновић.
– Фудбал је нешто што је обиљежило мој живот, нешто чиме се бавим читавог живота и драго ми је да сам ту љубав пренио на свог сина – каже Тривуновић који, иако је на крају пете деценије, још увијек на фудбалском не да пардона много млађим од себе.
Раме уз раме с њим на терену је и његов син Дражен, тако да су отац и син често непремостива препрека за противничке играче. Сви који су се с њима срели на терену, знају да је ријеч о срчаним играчима који се не мире лако са поразом.
Предраг је рођен 1972. године и каријеру је започео у клубу „4. јул“ из Појезне 1989. године, а игру је наставио у „Слободи“ из Велике Сочанице, а од оснивања „Борца“ је у овом тиму. Иако је релативно млад постао отац, са 23 године, у том тренутку иза њега је било шест година фудбала, рат, али и много рада у породичном зидарском обрту.
Дражен је кренуо очевим стопама, па је и он постао незамјењив првотимац осињског клуба. Осим заједничког наступа на терену Тривуновићи заједно раде и у породичном обрту и живе у заједничком домаћинству.
Често се знало догодити да право са скеле долазе на утакмицу, облаче опрему и истрче на терен и тамо буду најбољи.
– У посљедње вријеме мало је ентузијаста који фудбал играју из задовољства и који су спремни да играју у континуитету. Ипак, ја се надам да ће Осиња увијек имати довољно заинтересованих играча и људи који воле фудбал, да се живот клуба продужи – каже старији Тривуновић.