Пројекат „Терапијски програм ране интервенције“ чији је циљ допринос позитивним друштвеним промјенама у локалној заједници кроз активности намијењене родитељима дјеце са тешкоћама у развоју, биће проведен у Дервенти, и то заједничком сарадњом Удружења родитеља дјеце и омладине са посебним потребама и инвалидних особа „Сунце“ и Удружења за помоћ ментално недовољно развијеним лицима Бањалука.
– Породица је примарно окружење у којем се одвија дјететов развој, а за који је изузетно значајна улога родитеља. Рано откривање сметњи у развоју, правовремено информисање родитеља и интервенција су најзначајнији у првим годинама живота, као и пут ка успјешној хабилитацији и рехабилитацији – казали су у „Сунцу“, а у циљу информисања јавности о важности ове теме стручни сарадник у пројекту дипл. психолог Александар Голубовић припремио је низ стручних текстова.
Пројекат финансира Европска унија, а настао је у оквиру пројекта „Боља социјална укљученост кроз оснажену ИРИС мрежу ОЦД“, којег проводе ЛИР ЦД и АСБ.
У НАСТАВКУ ИНТЕГРАЛНИ ТЕКСТ АЛЕКСАНДАРА ГОЛУБОВИЋА, МАСТЕРА ПСИХОЛОГИЈЕ:
Ериксонова теорија психосоцијалног развоја
Током педесетих година XX вијека, њемачко-амерички психоаналитичар поставио је темеље Теорије психосоцијалног развоја познате и као Ериксонова теорија која описује фазе развоја које пролази свака индивидуа кроз свој животни вијек. Ериксонова учења полазе од тога да фазе развоја имају генетичку условљеност те да се личност сваког дјетета одвија кроз интеракцију дјетета, породичне динамике, социјалних чиниоца (средине) и културно-историјског контекста. У свакој фази постоји конфликт који се може завршити позитивно или негативно, те у зависности од исхода он утиче на касније понашање. Ериксонова теорија психосоцијалног развоја обухвата осам стадијума кроз које свака индивидуа пролази, те познавајући сваки од њих, позитивно можемо утицати на дјечји развој на начин да исправно одговоримо на његове потребе у зависности од узраста.
- Фаза стицања повјерења насупрот неповјерења (од рођења до 18. мјесеца)
У овој фази дијете има највећи степен зависности од одраслих, те се сматра једном од најзначајних за даљњи развој. Током овог периода дијете успоставља посебну везу са мајком која је ту да одговори на његове потребе за храном, њежношћу, умирењем, топлином и сигурношћу. Уколико су потребе задовољене, дијете развија осјећај повјерења према одраслима који му даје наду и сигурност. Уколико се деси супротно, развија неповјерење према одраслима што је врста психолошке тековине за касније функционисање у односима која се огледа кроз вјеровања о нестабилности и непредвидивости свијета. У овој фази поред задовољења основних потреба, изузетно је битан аутентичан физички контакт између мајке и дјетета. Битно је нагласити да је немогуће да дијете развије 100% однос повјерења или неповјерења већ управо постизање здравог баланса треба да буде у фокусу.
- Фаза стицања аутономије насупрот стида и повлачења (од 2. до 3. године)
Током трајања ове фазе дијете је и даље у великој мјери зависно од одраслих, но јавља се потреба за одређеним видом самосталности, те жеља за степеном контроле. У овој фази, оно ће показивати иницијативу те изражавати жељу чиме нпр. жели да се игра, шта жели да једе и слично. Охрабривање дјетета приликом његових избора, те пружање аутономије помаже му да развије самосталност и позитивно мишљење о себи током одраслог периода. С друге стране, уколико се дијете критикује због неких избора или му се постављају нерелани захтјеви долази до јављања срама и сумње у себе. Током овог периода, родитељи дјетету могу да помогну тако што га подстичу на активности које су пркладне његовом узрасту и које му шаљу поруку да он сам може да одлучује чиме се поспјешује његова самосталност.
- Фаза иницијативе насупрот кривице (од 4. до 5. године)
У овој фази дијете постаје свјесније своје контроле и да његови поступци имају заправо директан утицај на свијет у којем живи и ово бива изражено највише кроз игру и социјалну интеракцију. Током овог периода дијете има склоност да поставља разна питања и тражи одговоре. У игри се постављају циљеви које дијете тежи да испуни и успјешно окончање ове фазе води ка развоју осјећаја сврхе. Уколико дијете не може да испуњава циљеве које је поставило на начин да се исувише критикује његова иницијатива или бива спутавано у својим плановима, јавља се кривица.
- Фаза марљивости насупрот инфериорности (од 6. до 11. године)
Током ове фазе дијете је у већини случајева започело основношколско образовање, те постоји изражена жеља да се учи, сазнаје и стекну одређене вјештине. Пред дијете се постављају захтјеви који су сад озбиљније природе попут оних школских, те се развија осјећај поноса и ефикасности за постигнуто. У овој фази битно је дијете охрабрити, те показивати му да вјерујемо у њега и ту улогу поред родитеља имају и наставници. Критике, позитивне и негативне, треба да буду усмјерене на понашање, а никад на личност. Дијете које је постигло одређени школски успјех можемо похвалити на начин да вреднујемо оно што је урадило, умјесто да генерално евалуирамо његову личност: „Ове године си био веома вриједан/вриједна, свака част на труду и постигнутом успјеху, поносни смо на тебе“ би био примјер како упутити исправну позитивну критику умјесто: „Свака част, ти си добар дјечак/дјевојчица, најбољи си“ приликом које генерално оцјењујемо личност без похвале оних понашања или навика које желимо да учврстимо код дјетета.
- Фаза идентитета насупрот конфузности улога ( од 12. до 20. године)
Ово је период пубертета и адолесценције када долази до развоја властитог идентитета који ће имати утицај на све оно што индивидуа чини и ради током свог живота. Успјешно окончање ове фазе води до осјећаја самосвјесности и аутентичности, док у супротном долази до конфузије по питању властитог постојања. У овом периоду до изражаја долазе карактерне особине, учвршћују се полне улоге, развија се самокритичност и критичност према другима, настоји се одабрати будуће занимање. Пружање подршке и ослушкивање потреба индивидуе може помоћи адолесцентима да учврсте своја увјерења, те стекну самосвјесност, осјећај контроле и независност без развијања несигурности и збуњености. Битно је нагласити да мијењање интересовања, жеља поводом будућег позива и животних улога не значе увијек нужно и збуњеност адолесцента.
- Фаза интимности насупрот фази изолације (од 21. до 24. године)
У овој фази особа има потребу за интимношћу, те из тог разлога настоји да успостави везе са другим људима приликом којих свој идентитет спаја са идентитетом других људи. Јавља се тежња за озбиљнијим љубавним везама, жеља за заједничким животом. Успјешно окончање ове фазе ствара темељ ка успостављању здравих и испуњавајућих односа са другим људима, насупрот изолацији и стварању површнијих интеракција са другима.
- Фаза плодности насупрот стагнације (од 26. до 40. године)
У овим годинама особе настоје да буду успјешне у ономе што раде, постоји жеља са високим степеном продуктивности што се огледа кроз рад, настојање да се испуне амбиције, али и кроз бригу за породицу. Присутна је тенденција да се доживи осјећај корисности који се испољава на послу, у друштвеној заједници и породици уз показивање бриге према другима. У супротном, особа се осјећа непродуктивно и дисконектовано од свијета.
- Фаза интегритета насупрот очајања (од 40. године)
У овој фази, особа има велико искуство иза себе те се осврће уназад на свој живот и гледа колико се остварила, шта је постигла и труди се да то на неки начин вреднује. У позитивном смислу ова фаза се завршава кроз мудрост и испуњеност, док у супротном особа жали и очајава за оним што је хтјела, али није успјела да оствари.