Прича о јунакињи из романа „Колиба у крчевини“ аутора Војислава Новића добила је свој епилог у виду постављања спомен плоче на гробу Танкосаве Лејић на гробљу у Календеровцима, а у реализацији те идеје Новићу су помогли мјештани, али и неколицина људи којима се Танкосава нашла у невољи.
Новић је казао да је турбулентан, али надасве трагичан, живот Лејићеве послужио као инспирација за његов посљедњи роман. Ова јунакиња, додаје, заслужила је да има и достојно спомен – обиљежје на свом вјечном почивалишту.
– Танкосава је рођена 1920. године и никада није сазнала ко јој је отац, а мајка јој је преминула прије него је она стасала и никада није ни сазнала чије презиме, Милосављевић, је носила до удаје. Са непуних 20 година отишла је у најам, гдје је била малтретирана, а због помоћи рањеном партизану била је и жртва физичког насиља. То је био преломни догађај послије којег је одлучила да ошиша косу, обуче панталоне и прикључи се партизанима – објаснио је Новић те додао да је на концу Другог свјетског рата Танкосава у болници упознала свог будућег мужа, који је усљед рањавања остао инвалид.
Аутор књиге „Колиба у крчевини“ још је испричао и да је Танкосава имала троје дјеце, два сина и кћерку, да јој је муж рано преминуо, а да је живот провела са кћерком у трошној колиби бавећи се пољопривредом.
– Приликом истраживања њеног живота за потребе романа, сазнао сам да је Танкосава била честита, вриједна и поштена жена, која током живота никоме није остала дужна. То је био један од разлога због којег се много људи прикључило акцији да јој се подигне достојан споменик – објаснио је Новић.
Новићева дјела
Роман „Колиба у крчевини“ објављена је прошле јесени, а Новић је до сада објавио девет књига и то „За све је криво вријеме“, „Детлак село између двије ријеке“, „Немој куме тако“, „Сто година храма у Доњем Детлаку“, „Календеровци“, „Од Бога се ушур не тражи“, „Да се прича и памти“, „Приче са Укрине“ и „Само ја знам“.