Свима нам недостаје љубави за земљу, за народ, и зато верујем да негде сигурно постоји неки Милутин, али је нем. У овој ситуацији, какава је данас, не верујем да би имао шта и коме да каже, а и ако би се дрзнуо да каже, мислим да га нико не би чуо.
Казао је то у интервјуу Дервентском листу позоришни, телевизијски и филмски глумац Ненад Јездић који је на сцени Центра за културу 27. септембра извео монодраму „Књига о Милутину“ за коју се тражила карта више.
Јесте ли први пут у Дервенти? Какав је утисак на Вас оставио град, а какав публика?
– Када је реч о Дервенти, али и о свим градовима у Републици Српској, прво помислим на капацитет људи и привредни потенцијал и онда схватим колико ми је велика рупа у знању и осећању према простору где живи мој народ. Схватим како сам, због свима добро знаних околности био лишен за ту једну ширину и перспективу. Не причам о мом професионалном знању и приступу тим градовима, јер ја сам дете рођено у време СФРЈ. Често се враћам у прошлост да видим где се десила грешка и често размишљам и преиспитујем себе и све око нас. Да ли је то све требало баш тако да се деси? Знам за разарање Дервенте у протеклом рату, али ја имам ту потребу да упоређујем шта је било, шта је сада и све ме то тера на промишљање о томе куда идемо и где и како ћемо завршити. Публика је била одлична и заиста сам захвалан за мир и стрпљење.
Разговарамо послије Ваше изведбе монодраме „Књига о Милутину“ на сцени дервентског Центра за културу. Милутин је незнани јунак, парадигма истинске храбрости и истинског јунаштва. Има ли данас, међу нашим савременицима, људи Милутиновог калибра?
– Питање је велико, али ја као тумач често помислим да је просто немогуће да је Милутинов лик у потпуности дар Данка Поповића. Као што се Милутин открио у литератури и фикцији, верујем да је некад, негде и постојао неки Милутин и да је његов лик сублимација више личности из стварности, јер верујем да је писац инспирацију за своје дело узимао из живота. Сигуран сам да данас међу нама живе многи Милутини, али као што смо редитељ монодраме Егон Савин и ја дошли до тога да је Милутин на неки начин оваплоћење незнаног јунака, бројних лебдећих гробова и крајпуташа, знаних и незнаних, тако сам сигуран и да ће се, на неки начин, открити и међу нама, савременицима, неки Милутин. Али, да ли ће нас живот, Бог или неки нови Данко Поповић удостојити да их на време препознамо и упознамо – видећемо. Мада, ми смо по много чему контроверзан, компликован и деликатан народ. Ми најбоље о нашим најбољима причамо само када их више нема и када оду са овог света. Помињемо их у најбољем контексту искључиво као покојнике и ту смо врло оштећени, јер немамо ту способност да препознамо ту, поред себе, оно што би могао бити ауторитет, такмац са животом или што би могао бити можда неки Милутин. Лично, радујем се када успем да препознам неког таквог, а деси се да Милутина препознам у разним мултипликованим јавним личностима. Али, незнаних јунака сигурно има и у томе и јесте поента живота, што ми знамо да су ту, да постоје и да оно што они представљају није недостижно.
Цитираћу Ваше ријечи: „Једно од питања које се мени намеће, а верујем и свима који ће ово испратити јесте – ко су људи који су остали и који чине наш народ после таквог страдања (стардања које је Милутин преживио)? Јесмо ли и јесам ли достојан, после таквих предака, и ко сам уопште ја и ко смо сви ми данас“? Нека ова Ваша мисао буде моје питање.
– То је тињајуће питање које нема чврсту дефиницију, а то је и одговор. Ја могу да будем објективан као Милутин, па да кажем: „Родиће се неки други Србин, па ће нам ваљда бити боље“ и то је теза наше реалности. Када „пролазим“ кроз представу и када увиђам врлине тадашњег народа видим да је централно место у њиховим животима послушање. Не оно пуко послушање које се веже за мир, аскетизам, монашки или подвижнички живот. Они су били послушни свом народу и својој држави. Ми смо, данас, сви непослушници. Ми не слушамо ни једни друге, ми живимо као да не живимо једни поред других, ми смо стално у неким сукобима и при томе не рачунамо на то да ће после тог нашег сукобљавања нашу земљу наследити неки други људи којима би требало да буде боље. Ми кроз тај, свеприсутни анимозитет у медијима, јавности, на послу и у животу, као да занемарујемо да једну земљу имамо, да смо један народ и очигледно врло успешно потиремо то питање. Милутин је знао шта му се спрема када су га позвала звона позивара и када је рекао: „А опет се мислим, рат је. О кожи се ради, о главуџи. Србија мора да се брани“. И ја се сада питам шта то ми бранимо сукобљавајући се оволико? Да ли су заиста једни толико лоши, а други толико узвишени и добри или су заправо сви осредњи и половни у братској љубави према земљи? Свима нам недостаје љубави за земљу, за народ, и зато верујем, да се вратим на претходно питање, да негде сигурно постоји неки Милутин, али је нем. У овој ситуацији, какава је данас, не верујем да би имао шта и коме да каже, а и ако би се дрзнуо да каже, мислим да га нико не би чуо.
Колико позориште данас има утицај на јавно мњење? И какве људе, генерално, одгаја данашња културна сцена?
– Ја сам иначе поприлично критичан према себи и заиста сам ретко задовољан собом, тако да сам ретко задовољан и позориштем, а и оним што нам се нуди када причамо о јавном мнењу. Мислим да право јавно мнење више не постоји као такво, јер је лишено ауторитета, размена информација и вести је толико динамична да више не знаш за кога да се ухватиш. Ко је узор, ко је пример, кога слушати? Ако „претресете“ друштвене мреже наћи ћете минимум хиљаду подкаста. Шта је, бре, подкаст? Па некад се знало ко има право да прича. Мене јесте можда мало време прегазило, иако се не осећам толико маторим, али у јавност се некад излазило да кажеш искључиво нешто што заиста има смисла. Нама јавно мнење чине старлете, ријалити ликови, полуобразовани људи, водитељи и новинари без укуса и стила. Све што се ради, све што се слуша и говори као да открива неку слабост оног са друге стране. Али, то нема смисла, јер сви само упиру прстом једни у друге, сви потказују једни друге, сви се ругају једни другима. Рекао бих да је заступљена нека хибридна медијска слика. Да не будем искључив, одушеви ме понекад неко истински паметан, понекад знам да поверујем неком да заиста мисли оно што говори. А можда смо пак сви део неког сулудог и претешког експеримента, а да нисмо тога свесни.
Улоге
Када направите резиме својих улога, која Вам је најдража, која најтежа, а која, пак, најизазовнија?
– Па, све су ми и тешке и драге. Ниједна није небитна, ниједна није без стварних мотива и потребе за стварном игром и за стварним постојањем и зато ми је тешко да их раздвојим или издвојим.