Ове године обележавамо два јубилеја, од чега је један 25 година рада са оркестром „Бистрик“, а други је 50 година моје музичке каријере, што звучи много када се изговори, али ја немам тај осећај. Пре бих рекла да толико дуго живим са музиком, а још увек ме нешто занима, још увек пожелим да чујем нову песму, да нешто другачије аранжирамо, да откријемо неки нови звук.
Казала је то Биљана Крстић, препознатљиви глас традиционалне музике, у интервјуу Дервентском листу. Она ће се са оркестром „Бистрик“ у суботу, 12. септембра, представити дервентској публици на десетом „Фестивалу етно – пјесме“.
Како су изгледали почеци Вашег музичког рада? Како сте завољели музику и опредијелили се да то буде Ваш животни позив?
– Некако је све почело, природно. Нисам једног јутра устала и рекла: „Бићу музичар“, него сам једноставно осетила да је то нешто што волим и чему желим да припадам. У мојој породици се много певало. Мама је волела „старинске песме” како их је мој тата звао, а он је волео Ксенију Цицварић, Мару Ђорђевић, Цунета и Есму. Моје сестре слушале су потпуно другу музику и тако ме упознале са забавним и рок песмама и групама које су биле популарне у то време, шездесетих и седамдесетих година, са „Битлсима“, „Стоунсима“, „Криденсима“, „Енималсима“, „Ритом Павоне“ и другим. Када сам уписала музичку школу, већ сам знала да ће ме музика водити кроз живот, а иако нисам знала где ће ме одвести, веровала сам да познаје пут, зато и данас мислим да је најважније да у животу препознате оно што вас истински радује и да имате храбрости да то следите.
У Вашој богатој каријери сарађивали сте са бројним познатим извођачима и представљали се на сценама широм свијета. Који бисте тренутак у каријери издвојили као најизазовнији, а који Вам је највише прирастао срцу?
– Било је много важних тренутака и не бих волела да издвојим само један, јер ми је сваки период нешто донео и нечему ме научио, а исто тако, било је и велики сцена, познатих људи, путовања и сарадњи од којих заиста не могу да издвојим само једну. Али, могу да побројим оних неколико које су ми оставиле трагове у срцу и то су оне са Бором Ђорђевићем и „Сунцокретом“, Ђорђем Балашевићем и „Раним мразом“, Сашом Локнером, Батом Ковач, Јосипом Бочеком, као и сарадња са Батом Златковићем, Тоше Проеским, Влатком Стефановским, Јанком Рупкином, Мартом Шебешћен, Бором Дугићем, Миканом Обрадовићем, Тенори ди Бити и другим. Свакако, на овом путу је увек било и изазова, као и данас. Често говорим о томе да и после 50 година, када излазим на сцену, постоји онај мали осећај одговорности и треме, који ценим да је добар знак. Док год вам је стало како ћете отпевати први тон, значи да вам је стало до онога што радите.
Ове године обиљежавате два важна јубилеја, 50 година на сцени и 25 година сарадње са оркестром „Бистрик“. Шта бисте рекли да је Ваша главна мотивација за тако дуготрајан рад, али и сарадњу са оркестром?
– Најједноставнији одговор за то је љубав према музици и радозналост, а 50 година звучи много када се изговори, али ја немам тај осећај. Пре бих рекла да толико дуго живим са музиком, а још увек ме нешто занима, још увек пожелим да чујем нову песму, да нешто другачије аранжирамо, да откријемо неки нови звук. Сарадња са „Бистриком“ је тек посебна прича која траје 25 година и тај комад времена заједно је много више од професионалне сарадње. Прошли смо заједно путовања, концерте, пробе, умор, радост, разне лепе и мање лепе ситуације и то радимо као и свака друга породица, окупљени у заједништву, јер нас везује вера у исту ствар и док год имамо нешто ново да кажемо кроз музику, нема разлога да станемо.
Како данас, у ери дигитализације, публика, а посебно млади, реагују на традиционалне вокале и звук етно – пјесама?
– Из вишегодишњег искуства, обзиром да од 2012. године водим вокалну радионицу за младе певаче „Бистрик“ у Коларчевој задужбини, могу да оценим да је интересовање младих за традиционалну музику последњих година изузетно и то ме веома радује. И у публици је све више младих који воле да чују, да се упознају са нашим традиционалним наслеђем, музичким фолклором и мислим да је важно да оно што им понудимо буде искрено и аутентично, зато смо се у раду оркестра увек трудили да покажемо сву лепоту традиционалних песама, да кроз аранжмане и стилизацију сачувамо њену суштину, али и да јој удахнемо нови живот. Мислим да младима не треба објашњавати шта треба да воле, већ им треба дати прилику да чују нешто добро, а они ће већ сами препознати шта је њихово.
У Дервенти су изворна музика и пјесма дубоко укоријењени у традицију. Да ли сте упознати са њом? Као извођач и својеврсни чувар етно -пјесме, шта мислите да је пресудно да та традиција остане сачувана?
– Мислим да традицију не можемо сачувати само кроз записивање и архивирање, него је песма сачувана и живи тек када неко настави да је пева, а зато је на младима најважнија улога. Треба им омогућити да упознају музику свог краја, а када је упознају, тако ће је заволети и једног дана они ће бити ти преносиоци знања, новим генерацијама.
„Фестивал етно – пјесме“
Празник традиционалних тактова и пјесме у суботу, 12. септембра, пред Дервенћане и друге госте у свом јубиларном издању донијеће богат програм. Осим Биљане Крстић, умјетнице која је својим гласом спојила традицију и модерне елементе и оркестра „Бистрик“, на сцени фестивала представиће се и Женска пјевачка група АНИП „Веслин Маслеша“ из Бањалуке, као и домаћин фестивала Женска пјевачка група СКУД „Дервента“. Почетак програма на Тргу ослобођења планиран је у 19 часова.