Култура

Поезија има моћ да сачува оно људско у друштву

Поезија извире и из онога што измиче рационалном објашњењу, из подсвијести, интуиције, заумног и јединственог човјековог доживљаја свијета. Иза технологије, уосталом, и даље стоји човјек који је ствара, усмјерава и користи. Без веће одговорности и јасних правила човјек би могао постати талац сопствених изума. Зато, не мислим да поезија треба да надјача технологију њеним средствима: она треба да сачува оно људско што технологија не може замијенити.

Рекао је то Предраг Бјелошевић, пјесник, приповједач, драмски писац и преводилац, ријечју један од најистакнутијих домаћих књижевника, у интервјуу за Дервентски лист.

Бјелошевић је аутор читавог низа књига поезије за одрасле и дјецу, књига приповједака, више драмских текстова и дјела из области позоришне умјетности. Његове књиге изабраних пјесама објављене су у Италији, Француској, Мађарској, Македонији и Сјеверној Македонији, Молдавији и Словачкој, а поезија је превођена у књижевним часописима на руски, њемачки, кинески, енглески, грчки, чешки, јерменски и друге свјетске језике. Заступљен је и у бројним српским, балканским и европским антологојским изборима савременог пјесништва. Уз то, добитник је многобројних књижевних награда у земљи и широм свијета.

На домаћој књижевној сцени сте дуже од пола вијека. Иако је ријеч о респектабилној књижевној каријери, њу више од самог броја, поштовања вриједном чине првенствено Ваша књижевна постигнућа. Један сте од најактивнијих и најцјењенијих књижевника. У чему проналазите елан за стварање? Шта Вас инспирише?

– Постоји увјерење да је човјек за свој позив предодређен и прије рођења. Мени је ближа мисао да нас обликују животни пут и склоности којима се упорно враћамо, јер управо у њима препознајемо себе и налазимо осјећање испуњености. Послије земљотреса 1969. године, када сам школовање из Бањалуке наставио у Сарајеву, написао сам своју прву пјесму. Звала се „Бањалука“. Од тада је писање постало моја животна потреба, најприје поезија, а затим и приповијетке, драме и књижевност за дјецу. Кроз њих сам могао да изразим свој однос према свијету, човјеку и друштвима у којима сам живио. Освојила ме слобода пјесничке ријечи, могућност да и најоштрију мисао или суд изрекнем језиком умјетности, без жеље да повриједим човјека. И данас ме највише надахњују чаролијске могућности језика, тај неисцрпни рудник звјезданих садржаја који се отвара пред радозналом душом.

Као предсједник Удружења књижевника Републике Српске упућени сте у утицај разних „вјетрењача“ са којима се ствараоци боре. Које су међу њима најупорније?

– Ако под „вјетрењачама“ подразумијевате препреке с којима се сусрећу писци и њихове организације, најболнија је недовољна свијест о значају књижевности за друштво. То је посебно осјетљиво у заједници која свој културни идентитет утемељује у језику, писму, баштини и слободи изражавања. Ипак, за 33 године постојања Удружења књижевника Републике Српске направљени су важни помаци. Удружење је од стране Министарства просвјете и културе 2021. године препознато као једино репрезентативно удружење књижевника у Републици Српској, а одлуком Владе РС из 2022. стекло је и статус удружења од јавног интереса за Републику Српску. То је признање, али и обавеза да одговорније радимо на развоју књижевног живота. Удружење је организатор Међународног пјесничког фестивала у Бањалуци, утемељило је годишњу награду за најбољу књигу у претходној години, основало издавачку дјелатност, часопис за књижевност и умјетност „Нова стварност“, међународну пјесничку награду „Ђуро Дамјановић“, организује пјесничке походе по сеоским и приградским школама у Републици Српској, а прије двије године наши пјесници из лектире представили су се дјеци у основној школи у Календеровцима. Наравно, развијамо све активнију међународну сарадњу, излажемо књиге на сајмовима у Бањалуци, Београду, Темишвару и другим градовима. Оно што посебно вриједи истаћи је чињеница да наши чланови сваке године освајају престижна признања и на српском језичком простору и у иностранству. Зато је важно да институционална подршка прати стварну вриједност и наше књижевне домете.

Организујући Међународне књижевне сусрете активно повезујете ауторе из цијелог свијета. У времену глобалних политичких напетости може ли књижевност да гради мостове тамо гдје политика закаже?

– За 11 година Међународних књижевних сусрета у Републику Српску довели смо више од стотину угледних писаца из различитих дијелова свијета. Нашим ауторима пружили смо прилику да их упознају, представе своја дјела, успоставе сарадњу и отворе пут преводима и учешћу на међународним фестивалима у другим државама. Награда „Отворена књига“, коју удружење додјељује истакнутим иностраним писцима, донијела нам је и драгоцјене пријатеље. Досадашњи лауреати из девет држава Вјачеслав Купријанов (Руска Федерација), Џон Тејлор (САД), Ђорђо Лингваглоса (Италија), Елка Њаголова (Бугарска), Иштван Турци (Мађарска), Јон Деаконеску (Румунија), Леи Пингјанг (Кина), Бабкен Симоњан (Јерменија) и овогодишњи доибитник награде Антонис Д. Скијатас (Грчка) постали су почасни чланови удружења и промотери наше књижевности, културе и Републике Српске. Са сусрета у Бањалуци сваке године упућујемо „Пјесничку поруку мира свијету“. Њоме подсјећамо да сваки човјек заслужује живот без ратова и сукоба, без обзира на националну, вјерску или политичку припадност. Књижевност може градити мостове управо зато што велика књижевна дјела припадају свима нама. Сви учимо од Шекспира, Дантеа, Достојевског и Његоша. Зато вјерујем да човјечанство, упркос својој заокупљености материјалним, још има снаге да се окрене духовним вриједностима. У њима видим једну од могућности његовог спасења.

Говорећи о утицају културе на друштвене токове савременог свијета, јасно је да на сцени није равноправна утакмица. Али, може ли глас књижевности, па и поезије, да надјача ехо „културе“ дигиталног свијета у чијем су центру друштвене мреже?

– То је једно од пресудних питања нашег времена. Настојећи да олакша живот, човјек је створио технологије које му данас изванредно помажу, али га истовремено могу и угрозити. Машине обрађују огромне количине података и производе текстове налик пјесмама, причама, драмама и романима, али немају људско искуство и осјећања из којих настаје истинско умјетничко дјело. Вјерујем да вјештачка интелигенција може опонашати пјесничку форму, али да то није исто што и стварати поезију. Поезија извире и из онога што измиче рационалном објашњењу, из подсвијести, интуиције, заумног и јединственог човјековог доживљаја свијета. Иза технологије, уосталом, и даље стоји човјек који је ствара, усмјерава и користи. Друштвене мреже могу бити користан простор за размјену идеја и промоцију књижевности, али и средство манипулације. Све увјерљивији лажни снимци, измишљене изјаве и друге дигиталне подвале угрожавају повјерење у јавну ријеч. Без веће одговорности и јасних правила човјек би могао постати талац сопствених изума. Зато, не мислим да поезија треба да надјача технологију њеним средствима: она треба да сачува оно људско што технологија не може замијенити.

Као пјесник два вијека, како сте себе окарактерисали, у којем је вијеку било лакше стварати?

– Као и у животу, оно што је остало далеко, често нам изгледа љепше. У прошлом вијеку моја генерација је много пажње посвећивала истраживању пјесничких форми и тражењу сопственог израза. Пјесник је тада имао видљивије мјесто у друштву, а ауторски рад се више вредновао. Осамдесетих година од хонорара за књиге, пјесме и критике у часописима могло се, уз скромна очекивања, и живјети. Данас издавачи ријетко плаћају хонораре за књиге поезије. Нешто је повољнији положај романописаца, јер роман има шире тржиште. Истовремено, књиге поезије објављују се у великом броју, често без озбиљне уредничке селекције. Могућност да аутор сам финансира штампање не би смјела бити замјена за књижевне критеријуме. Посебно забрињава слабљење независне и аргументоване књижевне критике. Све је мање осврта који јасно разликују успјело од неуспјелог дјела. Рецензије понекад постају формална препорука за штампање, умјесто одговорног вредновања рукописа. Разумијем да се критичарски рад у сиромашном друштву недовољно плаћа, али то не укида професионалну и моралну одговорност онога ко о књижевности суди. Зато бих рекао да је некада било лакше живјети од писања, док је данас лакше објавити књигу. Ни једно ни друго, само по себи, не гарантује добру књижевност.

„Кочићева награда“

Међу плејадом признања које сте заслужили за свој књижевни рад нашла се и овогодишња „Кочићева награда“ за цјелокупно књижевно стваралаштво. Шта за Вас значи награда која носи име Петра Кочића и колико одговорности, друштвене и умјетничке, носи једно такво признање?

– Петар Кочић је у различитим друштвеним временима остао поштован и вољен писац. Његово име одавно је постало синоним за слободу, правду, моралну непоколебљивост, борбу за народна права и одбрану српског језика. Његови јунаци, израсли из живота Змијања и Мањаче, нису остали заробљени у свом времену. И данас у њима препознајемо људе, њихове слабости, пркос и достојанство. Кочићеве ријечи често превазилазе судбину појединачног књижевног лика. Његово питање „Идеш ли, роде?“ и данас одјекује као опомена да се запитамо куда идемо и шта смо спремни да сачувамо. Ако желимо да опстанемо у времену које долази, морамо бити свјесни вриједности које нас повезују и чувају наш идентитет. Зато „Кочићеву награду“ за цјелокупно књижевно стваралаштво доживљавам као изузетну част, али и као снажну умјетничку и друштвену обавезу. Носити признање с његовим именом значи не пристајати на равнодушност, бранити достојанство ријечи и остати одговоран према истини коју писац препознаје. Сто десет година послије смрти, Кочић је и даље један од најживљих и најактуелнијих српских писаца.

Related posts

„Дервентско срце“ од сриједе
низаће културне вечери

Derventski List

ПОСТАНИТЕ ДИО ФИЛМСКЕ ЕКИПЕ ПРОЈЕКТА „МЕСО“

admin

„Прељубници“ кроз комедију дочарали брачне изазове

Derventski List

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavljamo da se slažete s ovim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitaj još