Сви фестивали, сабори и такмичења на којима учествују певачке групе и свирачи су изузетно драгоцени. У Републици Српској је много боља ситуација са певачким групама него у Србији у смислу да већи број људи пева, посебно младих који истражују и ту је нада за очување српске музике.
Казала је то у интервјуу Дервентском листу етномузиколог, пјевач, педагог и оснивач „Балканског културног наслеђа“ и Школе српског и балканског традиционалног певања, Бојана Николић Петричковић, која ће у Дервенти, поводом деветог „Фестивала етно – пјесме“ одржати радионицу пјевања.
Николић Петричковићева се са српском традиционалном сеоском пјесмом сусрела као дванаестогодишњакиња, откад је, како каже, опчињена српском музиком, а данас је њено дјеловање усмјерено на истраживање вокалних стилова и техника пјевања Балкана. Важан дио њеног рада чини посвећеност на пољу спасавања српске традиционалне пјесме и инструменталног наслијеђа кроз теренска истраживања, снимања група пјевача и свирача по селима, дигитализацији архивске грађе, едукацији дјеце и младих и објављивању архивских записа, а са тим циљем је 2010. године основала и Центар за очување традиционалне културе „Balkan Culture Heritage“ („Балканско културно наслијеђе“).
Повод Ваше посјете Дервенти је девети „Фестивал етно – пјесме“ који организује СКУД „Дервента“. Колико су манифестације оваквог типа значајне за очување музичког наслијеђа?
– Сви фестивали, сабори и такмичења на којима учествују певачке групе и свирачи су изузетно драгоцени. У Републици Српској је много боља ситуација са певачким групама него у Србији у смислу да већи број људи пева, посебно младих који истражују, слушају архивске записе, што је много важно, и певају бројне области у којима су Срби живели и живе. Ту је нада за очување српске музике, нада да се неће десити, као на пример, у селима из југоисточне Србије, да изгубимо наслеђе које је вековима преношено с колена на колено и које се угасило.
Како сте раније истицали, српска сеоска традиционална музика, у односу на градску, је доста непозната, јер је медијски невидљива. Колико је Република Српска богато подручје у смислу та оба вокална стила?
– Сва подручја где су Срби живели и живе су богата са оба стила и са сеоском и са градском песмом. Градска песма је, за разлику од сеоске, деценијама негована и медијски емитована, а тек посљедњих двадесетак година јавља се веће интересовање за певањем сеоских традиционалних песама. У Републици Српској народ и даље пева сеоске песме, постоје бројне групе са Романије и из Херцеговине, па и вашег краја које певају сеоске песме, у медијима има много више емисија у којима се емитује изворна музика него у Србији. Српско традиционално певање у Републици Српској и читавој БиХ је стилски најразноврсније у односу на све друге српске области и то кроз много различитих певачких стилова – „романијску кајду“, „ганге“, „бећарце“, „ојкачу“, „грокталице“, „набрајалице“, сјецкалице“, певање Босанске крајине, Озрена, Сарајевског поља и друго. Чудо је колико је различитих напева, кајди, арија, мелодија српски народ изводио, а изворно певање из Дервенте и околине је једно од најтежих за певање и немогуће је записати га савршено тачно нотама. Све оне квоцајуће тонове, украсе, понирања гласа, вибрато и друге елементе које певачи изводе нотама може само угрубо да се запише, а то су све јако важне одлике стила. Зато је аудио запис драгоцен, јер ми ту све чујемо, па ни сама нисам ниједну традиционалну песму учила из нота, јер ноте не могу верно, правилно технички и стилски да пренесу оно што су певачи отпевали.
Осим „Школе српског и балканског традиционалног пјевања“, држите и радионице пјевања. Можете ли да нам дате увид у радионицу коју ћете одржати у Дервенти?
– Ја сам у својој „Школи српског и балканског традиционалног певања“ радила вокалне примере са теренских архивских записа које се до тада нису певале у КУД-овима, а моја жеља је била да се репертоар стално обогаћује, јер је велика штета певати смо оне традиционалне песме које су тада „популарне“. Пуно сам радила са певачима најтеже вокалне облике попут „ганги“, песма „из вика“, „на глас“ и осмислила сам свој метод учења грокталица и сви моји ђаци науче ту вокалну технику, која се сматра једном од најтежих у традиционалном певању. За радионицу коју ћу држати на „Фестивалу етно – пјесме“, на позив СКУД „Дервента“, одабрала сам доста тешке примере старије вокалне традиције. Новије сеоско певање у етномузикологији називамо песмама „на бас“ и то су песме које певачке групе највише и певају, јер су оне лакше од старијих сеоских примера где се пева у секундама што је изузетно тешко. Ја сам одабрала баш ове теже, јер лакше примере певачке групе могу и саме да савладају, а за старију вокалну традицију им је потребна помоћ.
Инструменти
Осим пјесме, драгоцјена је и ревитализација инструменталног наслеђа.
– Било би добро да се појави још младих диплара и да се реконструишу српски традиционални инструменти који се више не свирају попут цевара, ћемана, гусли са две струне и других старих инструмената – додала је Николић Петричковићева.