Писац и реформатор српског језика Вук Стефановић Караџић рођен је 6. новембра 1787. године – Вук је прешао пут од болесног /шепао/сеоског дјечака до бечког докторанта и једне од најзначајнијих особа у српској историји.
Његови највећи доприноси јесу записивање народне књижевности која је до тада искључиво преношена усменим путем и реформисање српског језика којом је створио један од најједноставнијих и најлогичнијих правописних система.
Цитат “Пиши као што говориш, а читај као што је написано” наш народ обично приписује Вуку Караџићу. Међутим, цитат је ортографски принцип који је измислио Јохан Кристоф Аделунг, њемачки граматичар и филолог.
Караџић је искористио његов принцип како би спровео реформу српског језика. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, који су писани иако нису имали својих гласова.
“Српски рјечник” капитално дјело
Караџић је издао бројне књиге народних пјесама и прича, као и обичаја, српску граматику и “Српски рјечник”, који је садржао ријечи које су се говориле у народу, па чак и псовке.
Због биљежења обимног садржаја народне културе и говорног језика Србије, Караџића, најчешће, из милоште народ /и данас/ зове само по имену – Вук.
Вук је самостално научио да чита и пише и неко вријеме боравио је у манастиру Троноши. Отац га је тамо послао како би га монаси образовали, али када су му умјесто тога давали стоку на чување, отац га је вратио кући.
Најважније образовање Вук је стекао слушајући народне обичаје, приче и пјесме које је и записивао.
Њемачки ђак
Турци су поново покорили Србију 1813. године и тада је Вук отишао у Беч да се школује. Тамо је научио њемачки и латински језик и уживао у западној култури.
Убрзо након доласка привукао је пажњу Јернеја Копитара, аустријског критичара, који је прочитао Вуков чланак писан на популарном српском језику. Копитар је постао Караџићев пријатељ, савјетник и велика подршка.
Вук је своју прву збирку народних пјесама издао 1814. године – “Мала простонародна славено-сербска пјеснарица” и једну граматику “Писменица сербскога језика”, како би помогао читаоцима да што боље разумију његову књигу…
Како би пронашао подршку за своја истраживања и писања, 1818. године одлази у Русију, а затим се враћа у Србију како би сакупио додатни материјал за проширену збирку пјесама коју је намјеравао да објави у четири тома.
“Посрбљена” браћа Грим
Вук је 1823. године упознао Јакоба Грима, старијег брата Вилхелма Грима, са којим је стекао заједничку славу објављивањем збирке њемачких бајки. Јакоб Грим је написао позитивну критику Вукове треће збирке пјесама и упознао га са чувеним Јоханом Волфгангом Гетеом.
Вук је одржавао контакт са браћом Грим, која су знала српски језик и дио бајки преузели са српског.
Црква се из почетка противила Вуковом раду
У годинама између 1828. и 1832. Вук је био у служби кнеза Милоша Обреновића. Вукове дужности обухватале су предавање француског језика кнежевим синовима, превођење Наполеонових закона на српски језик и писање историје Србије.
Караџићев пословни однос са Обреновићима окончао се 1832. године када је Вукову азбуку и народне пјесме Православна црква презрела као вулгарне и превратничке.
Одбојност према његовом раду Вука није обесхрабрила. Године 1833. дозвољено му је да се врати у Аустрију гдје је објавио четврту књигу народних пјесама упркос забрани цркве.
До 1835. године, протести против Вуковог рада су се стишали, а њему је коначно додијељено признање за допринос Србији.
Након што се пензионисао, Караџић је имао времена да путује, сакупља материјал и поново прегледа своје раније збирке које чине важан дио српске традиције, културе и историје.
Антрополог и етнограф
Осим свог највећег доприноса на књижевном пољу, Вук је много допринио и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом.
Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тијела. У књижевни језик унио је богату народну терминологију о дијеловима тијела од тјемена до стопала.
Дјела надживјела све
Убрзо по доласку у Беч, Вук упознаје Ану Марију Краус, кћерку богатог аустријског трговца, са којом је имао чак тринаесторо дјеце, од којих је само двоје наџивјело родитеље кћи Вилхелмина Мина, чувена сликарка, и син Димитрије, војно лице.
Вук је поводом тога једном приликом изјавио: “Чини ми се да ће ми од све моје дјеце остати само моја дјела”.
Вук Караџић умро је у Бечу 1864. године.
(Срна)