Истражујући родослов Брестоваца, дошао сам до занимљивог сазнања да сам трећи пилот међу својим презимењацима. Моји претходници, Слободан Брестовац из Оџака и Драган Брестовац из Ритешића, такође су били пилоти, а у породици имам и бројне рођаке официре и подофицире у војсци и полицији бивше Југославије, што потврђује изреку да „крв није вода“, а све што радим у животу, чиним у част својих предака, а за будућност својих потомака.
Казао је то Дервенћанин Зоран Брестовац, професионални пилот и начелник Одјељења за летачке операције при Хеликоптерском сервису Републике Српске. Брестовац је за Дервентски лист испричао дио свог садржајног живота.
– Идеја о пилотском позиву, сјећам се, родила се када сам био шести разред, али прије мјесец сазнао сам од своје рођаке из Србије да сам још као четворогодишњак, док сам се играо са њеним сином, говорио да ћу када порастем бити пилот. Уз много труда и одрицања, и уз Божију помоћ, моји снови су се остварили. Такође, од малена сам имао и посебно интересовање за војну школу. Послије успјешно обављених здравствених прегледа у Сарајеву, 1991. године примљен сам у средњу војну гимназију „Иво Лола Рибар“ у Загребу. Међутим, због ратних превирања у Словенији и Хрватској, а на савјет мајке Драгице и ујака Драге, одлучио сам да одустанем и упишем средњу Електротехничку школу у Дервенти. У трећем разреду, захваљујући пријатељима Игору Симићу и Горану Вукичевићу, сазнао сам да је расписан конкурс за пријем на Ваздухопловну војну академију. Прошао сам ригорозне петодневне здравствене прегледе у Београду и постао сам дио селекције која је обухватала летење на лаком школском авиону „Утва-75“ у Ковину, падобранске обуке и курса преживљавања у 63. Падобранској бригади у Нишу. Круна свега тога била је упис на Војну академију Војске Југославије, смјер авијација, заједно са 60 кандидата/питомаца – испричао је Брестовац присјећајући се да је, иако је био свјестан да је све то био само почетак дугого пута до стицања звања пилота, за њега представљало велики успјех.
Сва искушења, напори и тешкоће које су га пратиле, како признаје, превазишао је уз огромну љубав према летењу. Како је објаснио, прве двије године на академији у Београду биле су фокусиране на теоретски дио, предавања и полагање испита, а дуга и трећа година у Подгорици биле су испуњене летачком обуком, укључујући летење на лаком вишенамјенском хеликоптеру „Газела“ и борбеном противоклопном хеликоптеру „Гама“.
– По завршетку Ваздухопловне војне академије Војске Југославије 1999. године и промовисања у звање официра авијације – пилота, добио сам запослење у Војсци Југославије. Послије кратког времена, своју каријеру наставио сам у Војсци Републике Српске као пилот борбеног противоклопног хеликоптера ХН-45М „Гама“. Седам година касније, послије трансформације војске у Оружане снаге БиХ, наставио сам каријеру на истом хеликоптеру, као и на средњем транспортном хеликоптеру ХТ-40, Ми-8. С обзиром на стечено војно искуство, развила се жеља за даљим професионалним напредовањем у цивилном сектору. Полагањем испита за цивилну дозволу професионалног пилота CPL – Commercial Pilot Licence 2002. године, 2009. године испунио сам услове конкурса за пилота новооснованог Хеликоптерског сервиса Републике Српске – казао је Брестовац додајући да је од тада учествовао у бројним акцијама спасавања и заштите живота људи, посебно у екстремним временским условима попут сњежних падавина, поплава и пожара.
– Изводили смо и медицинске евакуације, чиме је сервис оправдао своје постојање и стекао епитет народног сервиса – додао је Брестовац истичући да иза себе има око 3.075 сати летења које је остварио на шест различитих типова хеликоптера.
– Сваки од тих летова, било да се ради о летовима у екстремним временским условима или специјализованим задацима, додатно је обогатио мој рад и омогућио ми да стекнем темељно искуство у различитим мисијама. Сваки лет за мене представља прилику да додатно усавршим своје вјештине, а број сати није само број – он је збир искустава и изазова – казао је овај Дервенћанин објаснивши да је прикључивању Хеликоптерском сервису РС претходило десет година прикупљања потребног искуства и разних врста обука у војсци, те полагање за цивилну дозволу професионалног пилота, а послије потписивања уговора чекала га је обука на новим типовима хеликоптера као што су „Bell 206“, „AW119Kx“/Коала и Ансат.
Иако је његов посао изузетно комплексан, а понекад и опасан, уз озбиљан и одговоран приступ, правовремену процјену ризика и стално смањење ризика на најмању могућу мјеру, сви задаци могу да функционишу беспријекорно.
– С обзиром на природу овог посла, свака одлука и сваки лет захтијевају потпуну посвећеност и пажњу, али када се то постигне, резултати су задовољавајући и многи животи су спасени. Најчешће операције, које Хеликоптерски сервис Републике Српске изводи, а које су мени и најдраже и највредније, укључују ваздушни медицински транспорт, до сада смо их обавили укупно 572. Ту су и летови у хитним случајевима као што су помоћ становништву у елементарним непогодама, гашење шумских пожара, трагање и спасавање, посебне операције за потребе Министарства унутрашњих послова, тренажне и техничке летове, те бројне друге мисије које захтијевају прецизност и професионалност. Са својим колегама имао сам част да учествујем у готово свим великим акцијама које је Хеликоптерски сервис изводио од свог оснивања – казао је он истичучи да су све те мисије биле изазовне, али и неизмјерно вриједне.
– Издвојио бих поплаве 2010. године у подручјима Челинца, Дервенте, Модриче и Бијељине, гдје смо пружали кључну помоћ у евакуацији људи, зимске непогоде 2012. године у подручју Сокоца, Калиновика, Чајнича, Фоче и Невесиња, гдје смо несебично помагали у евакуацији људи и хуманитарне помоћи, поплаве 2014. године у Добоју, Модричи, Шамцу и Бијељини, гдје су екстремни услови захтијевали нашу потпуну ангажованост у тражењу и спасавању људи. Учестале шумске пожаре на подручју Требиња, Јабланице, Тјентишта, Вишеграда, Блидиња, Гацка, Билеће и Берковића, гдје смо активно учествовали у гашењу и спасавању живота и имовине. Такође, не могу да не поменем и укупно 572 ваздушна медицинска транспорта, укључујући мисије у Требињу, Фочи, Невесињу, Мостару, Источном Сарајеву, Тузли, Београду, Подгорици, Тивту и Сплиту, гдје смо превозили пацијенте и љекаре у критичним ситуацијама – казао је Брестовац те додао да је у свакој од ових мисија било је стресних тренутака, али љубав према професији и осјећај одговорности према људским животима, увијек превладавају.
– Посебно мјесто у мојом сјећању заузима ваздушни медицински транспорт новорођене бебе у инкубатору 8. августа 2018. године, оживљавање пацијента у току примопредаје на стадиону у Добоју и муњевит лет ка Бањалуци како би јој спасили живот и ваздушни медицински транспорт дванаестогодишњег Филипа Цвијића из Модриче којем је требало хитно лијечење у Београду због зачепљења артерије у мозгу – испричао којем су циљеви и планови за будући период усмјерени ка томе да мотивише будуће пилоте да се баве овим позивом.
– Сматрамо да је улагање у људске ресурсе кључ за очување квалитета и сигурности наших операција. У том смислу, важно је напоменути да Република Српска, кроз Хеликоптерску јединицу Министарства унутрашњих послова сваке године расписује конкурс за бесплатно школовање пилота на Ваздухопловној војној академији у Србији. Овај програм је изузетна прилика за младе људе да се усмјере ка ваздухопловној каријери и стекну знање и вјештине потребне за обављање најодговорнијих задатака. Такође, један од кључних циљева је и даљи развој инфраструктуре. Планирамо да изградимо хелидроме и аеродроме широм Републике Српске, на мјестима гдје услови то дозвољавају. Ова улагања омогућиће бржу и ефикаснију повезаност, побољшање сигурности летења и, наравно, пружити додатне могућности за развој ваздухоплвства у нашем региону. Поред тога, наши дугорочни планови укључују и стално усавршавање постојећих пилота и особља, како би се одговорило на све захтјевније изазове и обезбиједио даљи напредак у свим областима ваздухопловне струке – додао је Брестовац.
Он је још додао да ће се трудити да се никад не забораве његови суграђани који су дали немјерљив доприност бранши, како што је пилот Боро Новић, који је положио живот за своју земљу, а волио би да он буде мотивација неким будућим нараштајима професионалних пилота али и да анимира локалне и републичке институције како би се покренула иницијатива за изградњу хелиодрома у кругу Дома здравља у Дервенти или бар спортског аеродрома у Пољу.
– За све моје пословне успјехе заслужна је моја мајка Драгица, супруга Бојана и моја дјеца, Ника, Никола и Никша који имају разумјевања за моја честа одсуства и који заједно самном славе све моје успјехе – рекао је Брестовац.
Савјет
Брестовац је нагласио и да је важно имати повјерења у своје инстинкте и осјећаје, јер то је оно што нас води на путу самоспознаје и испуњења.
– Да сам поступио у складу са околностима и очекивањима других, можда бих данас био на потпуно другом путу. Вјерујем да би многе одлуке требале бити вођене унутрашњим компасом, а не само спољним критеријумима – казао је Брестовац те посавјетовао младе да је изузетно важно у животу ослушкивати свој унутрашњи осјећај, јер нас често води на прави пут.
– Ja сам једну важну одлуку донио између друге и треће године на академији. Тада су ми, послије другог селективног летења, јавили да ћу наставити школовање на млазним авионима – што је била жеља сваког питомца, јер су млазни авиони одувијек представљали врхунац војног летења. Међутим, мој унутрашњи осјећај био је потпуно другачији Oсјећао сам да је моја будућа каријера неодвојиво везана за хеликоптере. То је био мој унутрашњи позив. Касније се, након десетак година, показало да је та одлука била исправна, јер је стратегија Војске РС доживјела промјену и авиони су потпуно престали да лете. У том тренутку, хеликоптери су постали кључни, а ја сам био спреман да наставим каријеру у том правцу – испричао је Брестовац.