Ми се не бавимо прорачунима шта се публици свиђа и не смимамо „штос“ песме са рефренима који се понављају безброј пута. Стварамо искључиво музику која се нама свиђа, а када се нама свиђа не треба заиста пуно труда да наша осећања пренесемо на публику. То што смо слушали неки наш унутрашњи глас је вероватно, када је наша дуговечност у питању, и најважније. Ми и даље желимо да свирамо, стварамо, путујемо и то и радимо.
Казали су то у интервјуу Дервентском листу чланови „YU групе“ који су протекле суботе на Тргу ослобођења стали пред Дервенћане послије непуних 40 година и одржали сјајан концерт испуњен одличном музиком и добром енергијом.
Група која траје 56 година и уз коју су одрасле генерације широм бивше Југославије и данас је орјентир за квалитетан рок, али и непролазне животне вриједности, па иако су њени чланови већ времешни, краси их невјероватан елан.
Како гледате на своје почетке и да ли сте тада, када сте издали ваш први сингл „Нона“ 1971. године, могли замислити да ће бенд толико дуго трајати?
– Ма не, нико није размишљао о томе, нити чак помишљао на то колико дуго ми можемо да опстанемо. То не може баш да се прогамира, једноставно, радите посао који волите, ако имате среће успећете, ако немате, ником ништа. Ето, нама се посрећило. Све оно што смо желели нас је пратило, а послужило нас је и здравље, што је веома важно.
Колико се музика и приступ њој промијенио за више од 50 година колико трајете на сцени?
– Ми се уопште тиме не бавимо. Уопште ни не знамо како неке млађе генерације стварају музику. Пре свега, ми нисмо информатички писмени, на нивоу смо основне потребе и то је нама сасвим довољно. Е сад, ако се неком допада да програм на рачунару направи и отпева целу песму, ми смо сасвим у реду с тим. Придржавамо се неких наших постулата унутар групе. Не желимо да радимо оно што се нама не допада и да будемо робови популизма. Не живимо у прошлости, не јуримо садашњост, а све оно што се деси, деси се у неком тренутку надахнућа. Ми, на сву срећу, имамо сличне, чак идентичне, погледе на музику и то нам много тога олакшава. И оно што је важно, свако од нас одговара за своје поступке и нико не сме да трпи, односно да неком буде много лепо, а остатку баш и не. На сву срећу, годинама имамо људе у групи који се међусобно поштују, добре и лепо васпитане људе.
На вашим концертима равноправно у глас пјевају старијe генерације, али и млађи, који се нису били ни родили када је већина ваших пјесама настала. У чему је тајна те ванвременске и универзалне привлачности музике коју ставрате?
– У свакој бранши, па тако и у музици постоје људи који се баве прорачунима и шта би то било слушано, шта не би, која је песма за коју циљну групу. Ми се тога не држимо, ми не смимамо „штос“ песме са рефренима који се понављају безброј пута. Стварамо искључиво музику која се нама свиђа, а када се нама свиђа не треба заиста пуно труда да наша осећања пренесемо на публику. То што смо слушали неки наш унутрашњи глас је вероватно, када је наша дуговечност у питању, и најважније.
Иза „YU групе“ су бројни концерти, јубилеји, па чак и документарни филм. Можете ли нам открити да ли планирате нове пројекте?
– Без планова нема ни напретка. Ако немате жељу да успете, да стварате, да путујете, да идете на концерте засигурно нећете потрајати. Наравно, предуслов за све планове је здравље, јер ако вас здравље не служи онда вам ваше жеље баш и вреде много. Ми и даље желимо да свирамо, стварамо, путујемо и то и радимо. Мада, чињеница је да ми као најстарији бенд стално „вучемо“ и покрећемо млађе од нас и крчимо им пут, а требало би бити обрнуто. Волели бисмо када би неки млади бенд дошао на сцену и донео неку врсту освежења, ми бисмо радо били подршка.
Шта бисте савјетовали младим бендовима који тек почињу свој музички пут?
– Нема ту пуно памети. Прва и основна ствар, морају бити стрпљиви, а млади људи то баш и нису. Морају знати шта желе и сви унутар бенда морају имати сличне погледе на живот када је музика у питању. Ту мора бити и унутрашње слоге, јер ако један вуче на ову страну, а други на ону, од тог нема ништа или ако неко свиру у бенду зато што мора, а не зато што му се свиђа, од тог такође нема ништа. Морају бити сложни, морају да се сликају, да дају интервјуе, да имају и музичку и животну визију, јер каријера се не заснива на једном хиту и једној песми, од тога се не живи. Такође, морају бити своји, оригинални, јер једна је „Рибља чорба“, један је Бајага.
Већ сте свирали у Дервенти. Да ли знате да је Дервента прије рата имала препознатљиву рокенрол сцену?
– Наступили смо на гитаријади још пре протеклог рата и памтимо да Дервенћани поштују рокере, а знамо и да су неки респектабилни музичари, рокери, пореклом Дервенћани.
Дервента
Имали сте прилику да обиђете Дервенту и тада, прије рата, а и сада. Какв сте утисак стекли о граду?
– Обишли смо град и веома нам се свидело оно што смо видели. Топао је и ушушкан и стекли смо утисак да је лепши него како нам је остао у сећању пре скоро 40 година. Такође, разговарали смо и са вашим суграђанима и одушевљава нас чињеница да у граду живе различите нације, да живите у складу и на такав степен толеранције се у данашње време ретко наилази.