Сваки човјек, као пјесник има слободе, колико је сам за себе освоји. Личну сам освојила радом, јер као што знамо, именица радост води поријекло од глагола радити. Убијеђена сам да је наша сврха и једина “обавеза” у овој краткотрајној авантури званој живот – радовање.
Казала је ово у разговору за “Глас Српске” књижевница Александра Мариловић, која је једна од учесница Четвртог регионалног фестивала књижевности “Императив”, који ће од 30. маја до 3. јуна бити одржан у Банском двору Културном центру, у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”, а у сарадњи са овом културном установом.
– Неко је мудрији давно је рекао: “Мене никада није занимало ко влада овом земљом док сам ја владао собом”. И потпуно је у праву – додала је она.
ГЛАС: Колико је слобода могућа у свакодневици у каквој живимо?
МАРИЛОВИЋ: Слобода је могућа док год промишљамо о њој. Када су једну баку питали да ли постоји некаква натприродна појава она је одговорила – све што има име – има! Закључићу (слободно) да слобода постоји чим ми говоримо на ову тему. Фреске живе док пред њима горе свијеће.
ГЛАС: Какав је језик данашње поезије? Какве промјене на том пољу су значајне и колико су значајни чистота и љепота језика у писања?
МАРИЛОВИЋ: Језик је покушај илустровања унутрашње географије пјесника, његовог односа према себи и свему осталом. Када се саберемо са собом и други ће се састати око нас. Убијеђена да се пјесником може назвати сваки човјек који је нашао пут до индивидуализације. Дио таквих људи има потребну да о томе води записник, а други то живе. Они који пишу зову се: Милан Ракуљ, Горан Гаврић Грга, Ирена Станковић, Миланка Благојевић… Дуг им је низ, а наша земља, чиста је и богата.
ГЛАС: Чувамо ли и како чувамо српски језик у овом времену?
МАРИЛОВИЋ: Наш језик је од неког старог камена и његов опстанак не доводи се у питање. Они који се баве језиком на различите начине и кроз разне области могу га само брусити, играти се његовим облицима и љепотом форме.
ГЛАС: Протекла година била је ограничавајућа и за умјетност и културу. Колико је у свему овоме, драгоцјено постојање фестивала као што је “Императив”?
МАРИЛОВИЋ: У току прошле године, иако нисам из Бањалуке, успјела сам испратити све дане фестивала “Императив”. Од почетка идеја ми се допала, пратила сам њихов рад, покушавајући да нешто научим па пренесем саће у свој град – Дервенту. Ријеч императив осликава у правом значење изреке “све се може када се хоће! Организаторима желим много среће и истрајности.
ГЛАС: Какве промјене треба да се десе да култура добије већи постотак финансирања, а људи који живе умјетност више мјеста за исказивање?
МАРИЛОВИЋ: За ове од којих нам зависи постотак финансирања, а који су небитни у цијелој причи имам само Преверов стих: “Искрчите, кретени, искрчите све младо дрвеће старом секиром”. Друга ствар, ово наравно неће да може. У претходном одговору сам вам имплицитно одговорила: ланчаним увезивањем и ширењем идеја. Никада умјетницима није била својствена адаптација на комфор. Морамо бити јасни и гласни, па лончиће вратити на своје мјесто јер заборављање појмова већ нас је много коштало.
ГЛАС: Да ли је рад у култури сведен само на ентузијазам појединаца?
МАРИЛОВИЋ: Није тајна да су на овим просторима појединци вукли лађу институција. Нека они нама здрави тумарају по ‘ладовини дугих институционалних ходника и буду лијепи на фотографијама, али у неком дјелићу свијести нека запамте: према умјетницима се не треба односити као према киши – дао је драги Бог. Не подразумијевајте њихову снагу.
ГЛАС: Да ли тренутно радите на нечему новом?
МАРИЛОВИЋ: Тренутно имам окончане три књиге (поезија и колумне) за чије штампање нисам добила средства. Радим на писању романа “Кћи људождера” који се бави влашким обичајем – удаја за покојника. Нови роман наметнуо ми је питање: колико у мени превладава снага духа у односу на крхку снагу тијела.
Пројекат
ГЛАС: Шта бисте могли да кажете о пројекту у оквиру којег је глумац Златан Видовић читао стихове Ваших пјесама, а од чега су настали снимци објављивани на “Јутјубу”?
МАРИЛОВИЋ: Пројекат је замишљен је као звучни запис мојих поетских радова. Увиђајући проблеме опремљености Библиотека за слијепа и слабовида лица широм РС схватила сам да је ово област од посебног значаја за унапређивање библиотечке и издавачке дјелатности, те да мој рад мора бити пласиран на интернету и широко доступан. Бесплатан. Звучна књига 10 пута скупља од оне у стандардној штампи. Осјећам потребу да овим путем споменем своју суграђанку и наставницу музичке културе Виолету Пећић која ме као штићеница центра за слијепа и слабовида лица “Будућност” инспирисала најљепшим освртом који сам добила на роман “Комплекс госпође Бовари”.