Живот у немаштини и тежак рад оставили су траг на плећима најстаријег Церанчанина Недељка Стојаковића, који увелико гази 95 годину, а дане са супругом Милосавом мјери по посјетама дјеце, унучади и праунучади, прижељкујући чукунунуче.
Дјед Недо, како га од миља зову они који га добро знају, рођен је у многочланој и сиромашној породици и неријетко је ишао са браћом и сестрама у сезонски најам, како би зарадили храну за укућане, али и стоку.
– Много дјеце, а мало хране и морао је свако да привриједи и донесе нешто у кућу. Тада се читав дан радило за десет килограма кукуруза, али и то је много када код куће немаш ама баш ништа – почиње своју причу дјед Недо који је у најму упознао супругу са којом добро и зло дијели већ 68 година.
– Била је лијепа као вила, а била је и вриједна. Одмах сам се заљубио у њу. Ашиковали смо једно вријеме и једно вече заспали, а ујутру када нас је њена баба затекла, добро нас је изгрдила и донијела одлуку да ће унуку удати за мене, а мојој срећи није било краја. Изашли смо на ледину, на њиву, ништа нисмо имали. Мало по мало смо градили наш дом. Увијек смо се вољели и поштовали, живјели скромно, али складно и тако је и дан данас. Имамо кћерку која је кројачица у Београду, а син је свештеник у пензији и живи у Новом Саду – каже дјед Недо.
Прије женидбе, када је стасао, партизани су га узели под своје, међутим њему се није допадао тај начин живота. Био је и у омладинској бригади, у радној акцији на прузи, а неко вријеме је радио и у руднику. У млађим данима радио је и на имањима по Војводини, међутим, ипак се „окренуо“ кући и свом родном селу.
– Моја супруга и ја смо све сами радили, кад смо кућу правили нас двоје смо циглу пекли. Бавећи се пољопривредом, дјецу смо ишколовали. Сву земљу и шуму што имам, све смо нас двоје куповали. Од оца сам добио 15 дунума земље, а сада имам 70 дунума. Али, нажалост, ту земљу нема ко да обрађује, већ је увелико зарасла у шибље – са сјетом прича овај времешни Дервенћанин и додаје да им је од многобројне стоке остао још пас и неколико кокошки и то тек да двориште не буде празно.
Највећу радост причињавају му доласци унучади и праунучади, а захвалан је Богу што сви воле доћи у Церане, па сваке седмице неко од најмилијих покуца на врата.
– Имамо срећу да нас сви обилазе, да нам баш често долазе. Праунука је већ стасала у дјевојку, па бих волио и чукунунуче да дочекам – казао је дјед Недо.
Путовање
До прије пет, шест година често је ишао дјеци у Србију, међутим, како најстарији мјештанин Церана каже, све мање види, све слабије чује и све теже се креће.
Иако, како сам каже, нема озбиљнијих здравствених проблема, не усуђује се више да се запути далеко.