Шљиве ранке дозреле су за дестилацију у ракију и ових дана у готово свим дервентским селима „весели стројеви“ и казанџије вриједно праве нове залихе пића по којем је овај крај познат. Тако је и у Осињи на имању Богољуба Маркелића који, иако од осамдесетих година живи у Аустрији, очевину и дједовину редовно посјећује, а радо се хвата у коштац са старим занатима.
Прије готово мјесец прикупљани су дозрели плодови у старом шљивику, када је у најму имао десет радника који су током два дана сакупили нешто више од 20 казана шљиве. Сада је то воће прошло фазу врења и доспјело за дестилацију на традиционалан начин, како су и његови преци радили.
– Уживам у нашим старим обичајима, а међу њима је и печење ракије. На имању које ми је оставио мој отац, а њему његов, имамо засад шљиве на око пет дунума и ове године било је солидног рода. Ове године имамо око 20 казана за испећи, што и није неки принос ако узмемо у обзир да је прије четири године у истом шљивику било 63 казана, а по казану добијемо између седам и осам литара ракије од 50 степени – каже Маркелић додајући да стару традицију не треба препуштати забораву.
– Нажалост, видим како полако наши обичају нестају са старим генерацијама. Ријетко виђам да неко засади нови шљивик, а стара стабла већином се суше и нико их не обнавља. Зато мислим да ће и овај занат печења ракије још неко вријеме да се одржи и онда нестане – каже Маркелић.
Са тим се слаже и пецимајстор и казанџија Живко Катанић, који је казан за ракију стар око 60 година набавио прије двије деценије и од тада услужно комшијама и пријатељима пече ракију. Додаје да је све мање и засада, а и оних који би шљиве покупили, као и старих занатлија који у казану праве магију.
– Ми печемо ракију на стари традиционални начин, а да би ракија била квалитетна потребно је најприје да шљива буде зрела, а онда и да одлежи барем 20 дана ради врења. Квалитет зависи од кома, али исто тако и од казана, који мора да буде уредан и чист, као и вода којом се редовно расхлађује. Када се све то испоштује, не губи се на квалитету ракије – прича Катанић.
Истиче да је све мање породица које ракију обезбјеђују на овај начин и да је некада у једном домаћинству пекао по 20 или 30 казана, а данас је то углавном између пет и десет котлова.
– Све мање је оних који купе шљиве и остављају их за ракију, било да је година родна или не. Шљивици су стари и нема нових засада, а и када година буде родна тешко је наћи неког да покупи плодове. Штета је што и овај занат, као и још неки стари, полако изумире – закључује он.
Помлађивање шљивика
Из љубави према родном крају, у који са породицом долази сваког мјесеца, али и обичајима које је као дијете упијао од старих, Богољуб Маркелић засадио је нових 70 стабала и сва су се примила. Додаје да је ове године организовао задимљавање како мраз и ниске температуре у фази цвјетања не би нанијели превелику штету.