Година по година пролази, нисам ни ја знала, Боже, како доћи до ових година. Али, не треба журити, јер све човјек може да преживи, само да је здравља.
Ријечи су то Јелке Павичић која је 23. марта у Геронтолошком центру прославила 98. рођендан, а тим поводом из Њемачке је стигао и њен син Богдан. Ову времешну Дервенћанку, иако је у годинама који многи не могу ни да замисле, краси ведар дух. Прохујалих година се, каже, углавном сјећа, а с њима и фрагмената живота.
– У Пољу сам се родила и у Пољу сам живјела. У 24 години сам се удала, са сватовима и свадбом. Играло се и пјевало. Муж и ја смо стекли двоје дјеце, сина и кћерку која је умрла прошле године од ове нове болести. Имам три унуке и унука – испричала је бака додавши да никада није било лако.
– Сјећам се много тога, све прође кроз главу када је човјек сам, а највише сам сама. Имала сам три сестре и брата, који нису више живи. Живот није било лак. Радила сам све што се морало. Орала сам, копала, зубила, насијавала, жела, брала, вршила – додаје ова бака посебно се сјећајући младости.
– Увијек је тата говорио када копамо да идемо кући одморити један сат, мало оспавати, али ми смо увијек нешто штрикали и везли. Сестре и ја смо радиле и код других у селу и зарађивале. Свецима смо одмарале, а осталим данима радиле – каже Јелка присјећајући се дневне рутине.
– Ујутро се најприје јело, затим радило, а кафа се пила уз одмор. Кафу смо пили из малих филџана, а данас су то велике шоље. Ракију нисам окусила не знам од када, а док је отац био жив знали смо да попијемо за Божић или Васкрс – сјећа се ова бака која је недавно пала па више не може сама да хода.
Присјећа се и ратног времена када је морала напустити родну кућу и оставити све оно што је годинама муком стицала.
Њен син Богдан који живи у Њемачкој каже да настоји да сваки слободан тренутак проведе са мајком, иако су далеко.
– Свачија мајка је једна и једина. Она је са 39 година постала удовица када је отац погинуо и цијели свој живот је посветила мени и мојој сестри. За десет година док сам био уз њу никада ништа није предузелаа а да није питала сина као мушку главу у кући – прича Павичић и додаје да је код своје кћерке била од краја посљедњег рата, скоро 30 година.
– Сестра ми је умрла од короне прошле године. Остали су зет и унук, али они не могу да се брину о баки. На имању у Дервенти нема никога, па смо одлучили да је најбоље да борави у Геронтолошком центру – прича Павичић казавши да мајку редовно посјећује и да се нада да ће заједно прославити и њен 100. рођендан.
Прослава
Поводом 98. рођендана баке Јелке у Геронтолошком центру било је свечано. Њен син Богдан одлучио је да је обрадује тортом, цвијећем и другим поклонима, а особље и други станари ове установе потрудили су се да баки уљепшају овај дан.