Велику захвалност коју дугујем породици Костић, посебно госпођи Богдани Беби за њено добро дјело и пожртвовање, те њеном брату Воји и снахи Славки, који су му пружили уточиште у свом дому, нисам заборавио ни послије 55 година. Они су били креатори моје судбине и велико им хвала за то.
Ријечи су то Чеде Лејића, Дервенћанина родом из Календероваца, који је изразио жељу да са неколико реченица, путем Дервентског листа, искаже захвалност породици Костић која му је прискочила у помоћ.
Наиме, Лејић је у дому дервентске породице Костић пронашао уточиште у вријеме када је морао да донесе одлуку о свом школовању, и то у данима када је остао без оца.
– Госпођа Богдана, иначе наставница математике и домаћинства у Основној школи „Никола Тесла“, познавала је моју мајку са пијаце у Древенти. Када се мој отац разболио и умро 28. децембра 1965. године, ја сам као најстарији син четворо дјеце својих родитеља, био матурант осмогодишње школе у Календеровцима. Госпођа Беба је након два мјесеца срела моју маку у црнини на пијаци, и када је чула за смрт мог оца, тај догађај је веома потресао, јер је и сама у раним годинама осјетила живот самохране мајке двоје дјеце. Госпођа Беба, на њено инсистирање, упознала ме и водила
бригу да се упишем у Школу ученика у привреди, те ми пред сам почетак наставе понудила да током школовања боравим код ње – испричао је Лејић додавиши да је током школовања у дому госпође Костић имао смјештај и храну, а повремено и код њеног брата Војислава и снахе Славке, који су живјели у другом дијелу куће.
– Био сам помало и срећан, али нисам о томе превише размишљао, јер је требало пуно учити а све је за мене било ново – додао је Лејић казавши да је уз најљепше гостопримство у дому Костића дочекао и Нову 1967. годину.
Послије празника, госпођа Беба је отпутовала на лијечење у Београд, са којег се, нажалост, више није вратила.
– Прије одласка на лијечење, госпођа Беба ме упознала с тим да остајем у њеној кући и да ће се о мени бринути њена снаха. Госпођа Беба је преминула 27. фебруара 1967. године, а њену мисију мог школовања и гостопримства у свом дому наставили су њен брат и снаха. Захваљујући њима, нисам остао на улици и послије три године боравка код породице Костић, 1969. године матурирао сам за стројобравара, пронашао посао и одселио. Годину послије мјештани мог засеока Колоније у Календеровцима, током маја 1970. године добили су струју – додао је Лејић испричавши да је од тада, приликом сваког доласка кући, редовно посјећивао Војислава и Славку у њиховом дому у Жировини.
– Њихово и доброчинство госпође Бебе, никада нећу заборавити. Велико им хвала – истакао је Чедо Лејић.
Управо се 27. фебруара навршило 55 година од смрти Богдане Бебе Костић на коју сјећање Лејић брижно чува.