Иако познат као творац познате пјесме изворне музике дервентског краја под називом „Волим села, волим околицу, а највише Доњу Лупљаницу“, Боро Дарадан се у дугогодишњој каријери ипак прославио као виолиниста, а не као текстописац.
Наиме, овај музичар је самоук, с тим да је давне 1978. године почео помало да свира, али је 1980. године престао због смрти брата.
Прву виолину купио је 1979. године у робној кући у Дервенти и тај осјећај среће и усхићења, како каже, никада неће заборавити.
– Нисам могао дочекати да дођем кући, па сам виолину наштимовао већ на аутобуској станици и почео да свирам оно што сам знао. Тада сам био пресрећан и добро се сјећам великог броја људи који су се окупили око мене. Иако ми је отац говорио да одустанем, био сам упоран, стално сам учио и како је вријеме одмицало био сам све бољи и успјешнији – казао је Дарадан.
Иако је надалеко познат као врстан виолиниста, први инструмент који је засвирао ипак је била шаргија.
– Драган Малић је свирао виолину, а ја сам га пратио на шаргији. Међутим, када ми је он посудио виолину, кроз седам дана сам сам успио да савладам прве кораке. Жеља је била велика, али у то вријеме нисам имао довољно новца да купим инструмент, па ми је Мићо Ђукић позајмио новац, с тим да је казао да ми половину поклања, а да ће му другу половину вратити мој брат, који је био запослен у Њемачкој – присјетио се Дарадан.
Први јавни наступ заузима посебно мјесто у његовом сјећању, јер је, како каже, имао част да засвира са најпознатијом изворном групом у Дервенти „Мара и дервентске лоле“, са којима је касније пропутовао готово пола Европе. По повратку из војске, прву „касету“ је снимио 1985. године са браћом Раилић и то уз Марка Марковића који је иначе пратио браћу Бегиће. Након тога, на свирао је браћи Поповић, а касније је услиједила дугогодишња сарадња са шаргијашем Драгом Ковачевићем.
– Чим смо засвирали заједно видио сам да момак има слуха за музику и то ми се много допало. Од тада смо били нераздвојни и након мјесец већ смо почели да заједно наступамо. Постали смо толико добри да су се пјевачи једноставно отимали за нас двојицу и могу да кажем да је велики број пјевача изворне музике наступајући управо с нама „пробио лед“ – рекао је Дарадан.
Послије рата, заједно са Милованом Раилићем, Славком Миловановићем и Драгом Ковачевићем, Боро Дарадан је основао чувену изворну групу „Божур“, која је постојала десетак година.
– Још увијек сам активан, тренутно свирам у „Штрбачким звуцима“ са двојицом чланова некадашњег „Божура“ и мислим да ћу са њима завршити своју музичку каријеру. Сигуран сам да изворна музика никада неће изумријети на овим просторима, јер тај звук обожава чак и омладина и заиста сам одушевљен том чињеницом. Радује ме и то што се изворна музика увијек тражи на многим славама, рођенданима, свадбама и осталим весељима – истакао је Дарадан.
Такође, овај познати свирач окушао се и у пјевачким водама, па је често наступао са пјевачицом Миром Стојаковић и многим другим. Према његовим ријечима, увијек се радо сјети једног наступа, прије почетка каријере, на одслужењу војног рока у Новом Пазару, када је својом свирком, пред бројним војницима, официрима и осталим чиновницима, побрао громогласан аплауз.
– Најдраже ми је што сам оставио траг по којем ће ме памтити и помињати будуће генерације и то ми је највећа награда – закључио је Дарадан.
Кореографије
Боро Дарадан је познат и по музици коју је одсвирао за кореографије које се и данас играју у дервентским културно – умјетничким друштвима.
– Свирао сам за СКУД „Дервента“, као и за КУДМ „Босиљак“. Свугдје смо путовали заједно, имали смо много наступа и онда сам, усљед обавеза које су ме спречавале да наставим, одлучио да снимим ЦД са музиком која им је потребна. Било ми је задовољство оставити поклон младим нараштајима са жељом да та музика вјечно живи – истакао је Дарадан.