Јово Тривунчевић рођен је далеке 1931. године у Кострешу као најстарије од петоро дјеце, а иако га живот није мазио, рад и поштење били су му свјетионик, а младима савјетује да ако неће да раде, немају право да се жале.
Овај деведестогодишњак још у дјетињству сусрео се са суровошћу живота. Од када му је отац заробљен у Другом свјетском рату, оставши у њемачким логорима непуних пет година, са браћом и сестрама радио је на њивама и узгајао стоку.
Из родног Костреша у Босанске Лужане доселио се када је имао 30 година, и ту живи и данас. Из Босанских Лужана је својевремено пјешке ишао на посао у Брод, а послије бициклом, јер је аутобус био прескуп и да би се уштедио неки динар. Радио је у Рафинерији, али и у бродском комуналном предузећу.
– Иако сам увијек био замазан и прљав, посао није био тежак. Својевремено сам био и пружни радник, мијењао шине, прагове, вртао сврдлом рупе за шрафове, ма свашта. А, напослијетку, био сам распоређен да мотам жицу за вијенце за сахране – прича дјед Јово те додао да је поред тога што је био запослен бавио се и пољопривредом.
Овај времешни Дервенћанин по повратку са посла, неријетко је знао да упрегне волове и што себи, што своју земљу, што услужно комшијама, узоре, побрна и посије њиву.
– Купио сам више од 45 дунума земље и све сам обрађивао са воловима у једном комаду. Један дунум земље сам поклонио за изградњу православне цркве – прича дјед Јово који је, док је био снажнији, редовно ишао дјеци у посјету у Њемачку.
Али, дјед Јово каже и да, иако се много радило, а мало се имало, није баш све тако црно било.
– Било је много свијета, вазда се негдје коло играло. Заврши се косидба пшенице, па се заори пјесма и заигра коло. Ишло се на зборове, прела и игранке са воловима и шинским колима, било је много омладине – сјећа се овај деведесетогодишњак додајући да је веома жалостан на овдашњу омладину која за све криви некога другог, родитеље, комшију, државу.
– Никада нико никоме ништа није поклањао. Не може се сједити код куће и жалити се како је све скупо, како нема посла. Посла има, ево моју земљу неће нико да обрађује, јер нико неће да ради, сви чекају да нешто падне са неба. Док год се омладина тако понаша, тешко њима – изричит је дјед Јово.
Без обзира на све недаће, ратове и проблеме који су га задесили, дјед Јово се за сада добро држи, а како каже ни на здравље се не жали.
– Које су године, здравље је одлично – закључио је он.
Дане проводи дочекујући и испраћајући сина и двије кћерке, двоје унучад и четворо праунучади, а удовац је већ 22 године.
Вјерни читалац
Дјед Јово Тривунчевић вјерни је читалац Дервентског листа и пажљиво листа стране новина сваког четвртка и то већ три деценије.