Ми смо пронашли перспективу за живот и останак на селу. Ко хоће радити, може се живјети. Посао јесте тежак, 24 часа си везан за домаћинство, али све што урадиш то је твоје.
Ријечи су то тридесетпетогодишњег Бориса Марића из Горњег Детлака, који с поносом припада групи од око 30 дервентских пољоприведника млађих од 40 година. На имању које је наслиједио од дједа и оца Марић се бави сточарством, обрађује земљиште и не снива снове о одласку са огњишта.
– Ко хоће да ради има перспективе, али се човјек мора одлучити и у потпуности посветити животу и раду на селу. Не може се један дан радити, други одмарати, већ је потребно стално бити на имању – прича Марић који заједно са супругом Наташом узгаја 11 крава, од чега је осам у мужи, а шталу употпуњује и девет млађих грла.
– Супруга је задужена за мужу и већ до 6.30 часова краве су помужене. Тада ја наступам, дајем им оброк, чистим и обављам остале послове, до девет часова. У шталу поново долазимо око подне, имамо два часа посла, па онда опет навече – препричава Марић уобичајени дан на имању којег испуњава и обада око 30 дунума сопственог земљишта и још 3,5 хектара у закупу. Узгаја још и свиње и овце, али за потребе домаћинства.
– Када сам наслиједио имање од оца, који је држао осам – девет краја, возио сам млијеко у Раилиће у откупну станицу, а са повећањем броја грла створила се могућност да могу пренијети откупну станицу кући за наше потребе, што нам је у многоме олакшало предају млијека. Већ 15 година млијеко откупљује „Млијекопродукт“ из Козарске Дубице, релативно су добри, мора се водити рачуна о хигијени и нема проблема – прича Марић са чијег имања дневно потече око 70 литара млијека, а током љета и до 200 литара.
Када је јек сезоне за пољоприведене радове у помоћ прискачу Наташина браћа и још три – четири радника.
– Једни другима помажемо. Јесте да су у селу остали старији, али када је најударније, онда сви радимо – додаје Марић чије огњиште краси четворо дјеце.
– Три кћерке су основци, а и најмлађи син на годину креће у школу. Школа у Дријену од нас је удаљена око 3,5 километара и дјецу сваки дан возимо на наставу. Организујемо се – прича овај млади пољопривредник.
У зимским условима неријетко одржава проходност пута кроз село, и то понајвише огранак који није асфалтиран.
– Остало је мало пута, један огранак који није асфалтиран,а ли вјерујем да ће и то некада доћи на ред. Свака помоћ добро дође, било кроз субвенције за пољопривреду или неки други вид помоћи. Ми смо одлучили да останемо на селу и организујемо наш живот – закључио је Марић.
Пољопривреднике млађе од 40 година подржава и Градска управа обезбјеђујући им увећање подстицаја за 20 одсто.
Насљедник
Пољопривредно газдинство овај млади пољопривредник води раме уз раме са супругом Наташом, а да будућност имања није угрожена доказ је и син Марко, који родитеље у свим пословима прати у стопу.
– Марко воли стално да је ту, прати све што радимо и мало шта може да му промакне. Воли животиње, краве, телад, овце, све. Неда он да се прода ништа са имања – с осмијехом прича Наташа.
