Умјетност је одувијек била плодно тло на којем су успијевала најтананија осјећања, али и најјаче поруке, па тако и борба за равноправност полова коју и данас кроз своје умјетничке изражаје воде наше савременице.
Музика, књижевност, сликарство, позориште, мода само су неке од области којима Дервенћанке суверено корачају, крчећи пут и право генерацијама жена да живе и стварају у свијету ослобођеном предрасуда и родне неравноправности. Тај пут за већину њих није било поплочан ружама, али својим талентима, сензибилношћу према стварности или упорношћу, успјеле су да и на најтровитијим пољима узгоје разобојне руже свог стваралаштва. С читаоцима Дервентског листа подијелиле су своје виђење 8. марта, Међународног дана жена, као и своја искуства са равноправношћу у свијету умјетности.
Дипломирани музички педагог у Основној музичкој школи „Никола Тесла“ Милијана Жунић истиче да жене које се баве просвјетним радом, али и друге јавне личности, својим понашањем, мишљењем и обраћањем, треба да буду примјер стабилне личности, јер из тога долази поштовање.
– Сви знамо колико су жене, односно већина жена кроз историју омаловажаване и колико се њихов глас чуо. И данас постоје мушкарци који жену виде и доживљавају као мање вриједну. Многе су успјеле да путем музике ојачају глас жена. Музика је универзална и идеална за преношење порука, јер допире у најскривеније и најтананије кутке срца и душе – казала је Жунићева додавши да, као просвјетни радник, настоји да укаже на темеље поштовања.
– Постоји много пјесама које говоре о жени и њеним вриједностима, почевши од оних за најмлађи узраст и радо их пјевам са својим ученицима и разговарамо о текстовима и порукама коју носе. Мислим да су жене у умјетности данас потпуно равноправне, јер умјетност пружа велику слободу изражавања. Требало би да све жене које се баве просвјетним радом, али и друге јавне личности, својим понашањем, мишљењем и обраћањем, буду примјер стабилне личности. Онда долази и поштовање – рекла је Жунићева.
Наставница музичке културе у Центру за дјецу и омладину са сметњама у развоју „Будућност“ Виолета Пећић, која музичким и просвјетним водама, плови више од 25 година, сматра да су многе жене широм свијета принуђене да се боре за свој положај и да о томе треба да се гласно говори.
– У свом раду не могу да кажем да сам наилазила на потешкоће због чињенице да сам жена, али вјерујем да је то тако захваљујући храбрим и истрајним женама које су се у претходним генерацијама избориле за статус жена у просвјети. Због тога сматрам да је важно да 8. марта искористимо пажњу јавности и да разговарамо управо о идејама, конкретним приједлозима и рјешењима за превазилажење проблема са којима се многе жене у свијету и дан данас боре – рекла је Пећићева додавши да је кроз свој дугогодишњи била дио бројних пројеката посвећених правима жена.
Глумица Народног позоришта Републике Српске Наташа Перић, која је поријеклом из Дервенте, кроз свој умјетнички рад проналази начине да укаже на права жена и њихов положај у друштву. Додаје и да Међународни дан жена на нашим просторима не носи поруку коју би требао.
– Сматрам да је овај празник, барем на нашим просторима, потпуно изгубио идеолошку основу, постао је само прилика мушкарцима, изузимајући да је, као и многи други, и овај празник комерцијализован, да се присјете да је жени неопходан тај „мали знак пажње“, да им поклоне цвијет уз реченицу „Немој, драга, данас прати суђе, опери га сутра“. Кроз своју умјетност, тачније представе које се баве правима жена, свакако настојим да указујем на права жена, али нажалост, мислим да је то недовољно – рекла је Перићева додавши да је најбољи примјер за то Молијерова представа „Школа за жене“ у режији Ђурђе Тешић.
– Представа је премијерно изведена прије 362 године и дан данас говори о свијести о доминантно мушком свијету. Иако су прошли вијекови откако су се жене избориле да буду на сцени, проблематика инфериорности је и даље жива – истакла је Перићева.
Књижевница Александра Мариловић сматра да положај жене у умјетности увијек може да буде бољи, и то радом и пуном снагом воље, али и даром.
– Увијек су до мене долазиле приче о томе како само мушка рука може истински да пише. Али да вам кажем: одгонетати људску глупост није лак задатак. Пошто могу само говорити у своје име – са својим колегама сам само братску љубав и узајамно радовање дијелила – рекла је Мариловићева додавши да је некада потребно да „једна Ксенија Атанасијевић, прва жена која је дипломирала на Београдском универзитету и која је прошла кроз пакао због полних разлика, добије Бранислава Петронијевића да би се раздвојило зрно лажи од зрна предрасуде“.
Да се чешће треба освртати у прошлост и присјећати се жена које су мијењале свијет и учити из њихових лекција и умјетничких и животних искустава, оцијенила је мастер дизајнер одјеће и текстила, Маја Кнежевић Бирманчевић.
– Међународни дан жена за мене представља сјећање на све оне даме које су мијењале свијет и захваљујући којима смо данас овдје гдје јесмо. Због тога треба чешће да се осврћемо у прошлост, поимамо из ње. И сама настојим да црпим поуке и кроз свој модни израз покренем и оснажим жене на том плану. Мој утисак је да су жене у умјетности данас у много бољем положају него раније, али на њиховој подршци и промоцији треба неисцрпно радити. Увијек може боље и томе треба заједнички да тежимо – казала је Кнежевић Бирманчевићева.
Професорица ликовне културе Јелена Бардак каже да својим умјетничким радом и излагањем представљам и друге жене, али и мушкарце,те да никад није раздвајала једне од других.
– Тражила сам склад и хармонију у споју супротности и заједништву које нас води у боље. У оквиру просвјетног рада може се говорити, разговарати и указивати на важност улоге жене у друштву, и та жива ријеч, истрајна и константна, може дати задовољавајуће резултате – казала је Бардакова, а да умјетност може да каже више него ријечи сматра млада сликарка Дајана Ћук.
– Све је већи број жена које управо кроз умјетност исказују своје ставове и говоре о стварима о којима раније нису смјеле и зато се положај жена у умјетности знатно промијенио набоље посљедњих година. Свакако, и оне малобројне храбре и борбене жене у прошлости треба помињати, јер да их није било и да се нису избориле за наша права, можда никада не бих постала оно што сам данас – рекла је Ћукова.
Празник
Међународни дан жена у свијету се обиљежава као дио борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена. Први пут дан жена обиљежен је 28. фебруара 1909. године у САД декларацијом коју је донијела Социјалистичка партија Америке. Идеја за обиљежавањем Међународног дана жена појавила се почетком 20. вијека у доба брзе индустријализације и економске експанзије која је често доводила до протеста због лоших услова рада. Жене запослене у индустрији одјеће и текстила јавно су протестовале први пут 8. марта 1857. године у Њујорку због лоших услова рада и ниских плата. Демонстрације је растјерала полиција, а жене су два мјесеца касније основале синдикат. Осмомартовски протести постали су наредних година традиција, а најмасовнији су били 1908. године када је 15.000 жена марширало улицама Њујорка тражећи краће радно вријеме, боље плате и право гласа. На првој Међународној женској конференцији 1910. године у Копенхагену у организацији Социјалистичке интернационале, установљен је Међународни дан жена, на приједлог Кларе Цеткин, као чланице Њемачке социјалистичке партије. Наредне године Међународни дан жена обиљежен је у Аустрији, Данској, Њемачкој и Швајцарској.
Уједињене нације су 1975. године, која је била проглашена Међународном годином жене, званично почеле да обиљежавају овај празник под називом Међународни дан жена. Двије године касније Генерална скупштина УН је резолуцијом прогласила 8. март Даном женских права и међународног мира.