Сматрам да сваки посао треба радити одговорно и са што више љубави, па тако и посао шумара који је итекако занимљив. Да могу поново да бирам, опет бих изабрао исти позив.
Казао је то педесетдеветогодишњи шумарски техничар у дервентској Шумској управи Бошко Гајић, који више од четири деценије ради о овој области. Од тога је више од половине радног стажа стекао бринући у шумама на подручју Дервенте.
– Завршио сам шумарску техничку школу на Илиџи 1983. године и десет година сам радио у Шумском газдинству „Мајевица“ у Лопарама. У октобру 1992. године ратни вихор ме из родног села Растошница код Зворника довео у Дервенту – испричао је Гајић који је међу колегама у Шумској управи један од оних са најдужим стажом.
Своје занимање описује као веома одговорно, али и занимљиво.
– Већ 22 године задужен сам за подручје Мале Сочанице и за све те године имао сам разних ситуација. Најнепријатније су, свакако, биле оне када сам на дјелу затицао шумокрадице. Нису сви људи исте нарави, па и не знам како ће реаговати када буду затечени у недозвољеним пословима. Било је вербалних сукоба, али на срећу, никада нисам морао да зовем полицију – испричао је Гајић напомињући да у посљедње вријеме има све мање случајева назаконите сјече шуме.
– Мање је шумских крађа, јер више нема ко да ради у шуми. Нису ни казне мале, па и то утиче – рекао је овај шумар којем је стварање добрих односа са мјештанима који граниче са реоном који покрива један од приоритета.
Искуство које је стекао током вишегодишњег рада радо дијели са младим колегама, за које има само ријечи хвале.
Животиње
Овај чувар шуме у свом радном вијеку имао је више блиских сусрета са дивљим животињама.
– Срећем и данас често срне, јелене, дивље свиње, куне, лисице, али и змије. Ипак, нисам никада имао имао проблема, јер и све те животиње бјегом реагују на појаву људи у њиховом станишту. Најважније је да нисам имао уједа змија – прича Гајић.