Данас се навршавају 163 године од рођења генијалног српског научника и једног од највећих проналазача у историји човјечанства Николе Тесле, који је најпознатији по открићу наизмјеничне струје, а допринио је и развоју бежичне комуникације, ласера, радара, роботике.
Никола Тесла рођен је 1856. године у Смиљану код Госпића, у тадашњој Војној крајини у Хабсбуршкој монархији, у породици српског православног свештеника Милутина Тесле и мајке Георгине, рођене Мандић.
Са шест година полази у први разред основне школе, а са 17 завршава Вишу реалну гимназију послије које студира у Грацу и Прагу.
Захваљујући породичном пријатељу Ференцу Пушкашу, који је са братом Тивадаром, главним европским представником Томаса Едисона, радио на успостављању прве телефонске централе у Будимпешти, добија посао „главног електричара“ у Централној телефонској канцеларији.
У Будимпешти реализује и свој први изум – апарат за појање гласа на телефону, а открива и принцип стварања обртног магнетног поља наизмјеничним струјама.
На препоруку Тивадара Пушкаша почиње да ради на поправци Едисонових машина у Француској и Њемачкој, у Стразбуру конструише први индукциони мотор на свијету, а 1884. године одлази у САД, гдје кратко сарађује са Томасом Едисоном.
Едисону, који је уложио велики новац у производњу и дистрибуцију своје једносмјерне струје, наиме, није одговарао Теслин модел наизмјеничне струје.
У јануару 1885. године Тесла у Њујорку оснива своју прву компанију „Теслина електрична компанија за производњу свјетла“, са циљем да своје изуме примјени у области полифазних наизмјеничних струја и у њој конструише своје прве индукционе моторе и генераторе.
У периоду од 1888-1891. године заштитио је укупно 36 патената којима је у потпуности разрадио такозвани „Теслин полифазни систем“ и створио основу за настанак друге индустријске револуције.
Експерименти са струјама високе фреквенције – ново подручје наизмјеничних струја, обиљежиће његова истраживања током деведесетих година 19. вијека.
На почетку тог периода, 1891. године, проналази чувени осцилаторни трансформатор данас познат као „Теслин калем“ и добија америчко држављанство, а двије године касније постиже велики успјех на свјетској изложби у Чикагу, гдје су павиљони били освијетљени помоћу 12 Теслиних двофазних генератора.
Прототипови машина, стотине сијалица оригиналне конструкције, књиге, писма и драгоцјена техничка документација изгорјело је у великом пожару који је 1985. године уништио Теслину лабораторију у Њујорку.
Међутим, већ сљедеће године, на ријеци Нијагари у рад је пуштена прва хидроцентрала наизмјеничне струје на свијету заснована на Теслиним патентима.
Тесла је открио и радио-пренос, иако се то приписало Гуљелму Марконију, који је за то добио и Нобелову награду, а развијао је концепт даљинског управљања путем радио-таласа и 1898. године демонстрирао модел бродића на даљинско управљање.
Тесла затим у близини Њујорка гради нову и већу радио станицу и шаље сигнале на даљину већу од 40 километара, а у Колорадо Спрингс долази како би конструисао генератор високофреквентих струја велике снаге и ради на бежичном преносу енергије.
У њему је постизао врло високе напоне и стварао снажна електрична поља, а свој је изум демонстрирао свијетлећим цијевима које су сијале иако нису биле спојене водовима.
Тесла 1901. године почиње да гради лабораторију Ворденклиф на Лонг Ајланду и торањ за свој „Свјетски систем бежичног преноса“.
Тај објекат никад није добио свој првобитно замишљени изглед јер је финансијер Ј.П. Морган одустао од инвестирања, будући да је Тесла сматрао да електрична енергија мора бити бесплатна и доступна свима.
Тесла се затим окренуо истраживању у области машинства, гдје је, између осталог, остварио оригинални проналазак турбине без лопатица, а изумио је и брзиномјер који су уграђивани у атомобиле.
Он је имао укупно 112 регистрованих америчких патената, док коначан број Теслиних патената у другим земљама још није дефинитивно утврђен.
У интервјуу из 1917. године Тесла је први пут описао уређај који ће знатно касније постати познат као радар, а у својој 72. години, 1928. године, добија посљедњи патент за „Апарат за ваздушни транспорт“, гдје је први замислио летјелицу са вертикалним полијетањем и слијетањем.
Како се наводи на сајту Музеја Николе Тесле у Београду, Тесла је са совјетским трговинским представништвом у Њујорку Армторг трејдинг потписао 1935. године уговор који се односио на заштиту Совјетског Савеза од непријатељске агресије изградњом непробојног зида који би створило ново оружје.
Према уговору, то би било постројење које би могло да развије потенцијал од 50 милиона волти, избаци сноп концентрисаних честица на даљину од најмање 150 километара и на циљу оствари разарајућа дејства.
Сљедеће године тешко је повријеђен када га је ударио аутомобил током једне од његових редовних шетњи улицама Њујорка.
Тесла спада у великане које је заобишла Нобелова награда, али је 1960. године, за немјерљив допринос науци на 11. Генералној конференцији за тегове и мјере у Паризу, усвојен назив Тесла за јединицу магнетне индукције у Међународном систему јединица, нашавши се међу свега 15 научних великана, којима је одата таква почаст.
Тесла је преминуо 7. јануара 1943. године у 87. години у свом апартману на 33. спрату хотела Њујоркер, у коме је провео посљеду деценију живота.
Његови посмртни остаци данас се налазе у урни у Музеју Николе Тесле у Београду.