Колико је човек само у стању да занемари дивних, малих ствари због неких циљева које ће достићи. У име нечег великог што ће достићи или не! А када је неко мали, он стоји пред светом ослобођен од свега онога што би му ускратило те ситне животне радости, казивао о дјеци великан књижевности Душко Радовић.
А како у исто вријеме бити мали човјек, а велики борац кад непредвиђене животне околности стану на пут дјечјим несташлуцима, а опет се са разоружавајућим осмијехом радовати доживљајима које носи дјетињство, примјер је Матеја Раилић из Дервенте, дванаестогодишња дјевојчица два пута лијечена од акутне лимфобластне леукемије.
Два пута је Матеја водила најтежу и најважнију битку – ону за живот. И два пута је изашла као побједник. А о каквом се заправо највећем малом хероју ради говори чињеница да се након два циклуса лијечења, током којих је губила косу, недавно ошишала и одлучила косу донирати другарима који су тренутно на лијечењу.
– Било ми је драго када сам донирала косу дјеци која су сада болесна и која пролазе кроз оно што сам ја прошла, али било ми је и мало жао ошишати косу која ми је порасла након што сам је губила два пута. Али, желим помоћи. Желим да дјеца која су сада болесна знају да нису сама и да не буду ћелава, јер се од моје косе могу направити перике за њих – прича за „Независне“ храбра дјевојчица, која је на овај начин болесним малишанима послала поруку подршке, љубави и наде.
У породичном дому Рилићевих у Дервенти нашу екипу дочекале су Матеја и њена мајка Рената, која је говорила о тренуцима спознаје да је дјевојчица болесна, о најгорим слутњама те борби за потпуно оздрављење која траје и данас.
– Почетком децембра 2012. године, када је имала двије године и два мјесеца, Матеја је добила температуру 38,5 и почела се жалити на бол у рукама. Одвели смо је у Дом здравља у Дервенти, сликали су јој обје руке, а налаз је био уредан. Међутим, температура се вукла скоро мјесец дана, а у међувремену сам примијетила и да јој се у устима појављују афте. Наша педијатрица рекла је да урадимо налазе – тромбоцити су били ниски, а леукоцити виши од нормалних вриједности. Попила је двије боце оспена, али ништа није помогло – присјећа се Рената.
Половином децембра исте године Матеји је заказна контрола, за коју је опет требало да уради налазе – још је имала афте у устима и даље се жалила на бол у рукама, те су Рената и њен супруг Младен захтијевали да кћерку воде на даље претраге и упућени су у Универзитетски клинички центра Републике Српске (УКЦ РС).
– По доласку у пријему амбуланту педијатар је погледао Матејине налазе и упутио нас на Одјел дјечје хематоонкологије, на којем су нас дочекле професорица Предојевић и докторица Бањац. Матеју су прегледале, урадиле налазе, који су опет показали ниске тромбоците и високе леукоците, те је одлучено да јој ваде коштану срж, у којој је било 87 одсто лимфобластних ћелија – прича мајка.
Кћерка и мајка задржане су у УКЦ РС, а у болничкој соби, која ће им наредних годину дана бити дом, Ренати су доктори саопштили да је Матејина дијагноза акутна лимфобластна леукемија.
– За ту болест сам до тада само чула, нисам знала пуно о њој, а дијагноза је за мене значила само једно – да ће Матеја умријети. Особље на одјелу било је дивно и давали су нам наду уз образложење да се Матејина болест 100 одсто лијечи. Али, за мене су то биле само њихове приче, а у глави ми је одзвањало – моје дијете неће преживјети – објашњава Рената како се осјећала у тренуцима када је спознала да се Матеја бори с тешким малигним обољењем.
На Одјелу дјечје хематоонкологије дјевојчица је примала терапије и када су јој поново рађени налази показало се да су лимфобластне ћелије у коштаној сржи спале на један одсто, што је говорило да процес изљечења тече како треба, а Матеја, која је тада први пут остала без косе, у фази одржавања била је до шесте године.
Тада се судбина опет поиграла с Раилићима. Наиме, дјевојчица је кренула у први разред основне школе, али писање првих слова, учење пјесмица и дружење са другарима морала је замијенити болничким креветом.
– У школу је ишла прво полугодиште, да би у другом полугодишту у децембру добила температуру. Позвала сам докторицу Бањац те ми је речено да дођемо у УКЦ РС, сигурно су сумњали да се болест вратила. Искрено, нисам знала да болест може да се врати, нити сам кога питала, јер како кажу, што мање знам, боље ми је – прича Рената о тренуцима када је схватила да ће Матеја опет водити животну битку.
На Одјелу дјечје хематоонкологије дјевојчици је опет вађена коштана срж. И овог пута је потврђено присуство лимфобластних ћелија у проценту од 85 одсто, а Ренати је речено да је мали херој кандидат за трансплантацију матичних ћелија.
– У јануару 2016. године морали смо се свим добрим људима обратити за помоћ да бисмо сакупили новац, око 50.000 евра, јер нисмо имали износ потребан за овај захват. Износ на крају није сакупљен, али, Богу хвала, није ни ишла на трансплантацију, помогли су јој лијекови, овог пута пуно јачи него током првог циклуса лијечења. Сакупљени новац смо утрошили на те лијекове, који су били скупи, а које смо морали куповати, јер је Матеја добила реакцију на лијек који је примила на одјелу – наводи Рената, захваљућују овом приликом свим људима добре воље који су им тада помогли.
Казује да је Матеја тешко физички, али психички храбро подносила процес лијечења.
– Нисам јој дала да поклекне. Била је окружена иглама, цјевчицама, налази су се низали, опет је остала без косе. Била је ћелава, али на одјелу на којем смо биле то је било нормално. Но, када је долазила кући била би тужна, јер је околина гледала на неки други начин. Али, хвала Богу, била је свјесна цијеле ситуације – објашњава Рената.
Матеја се, помало стидљиво, укључује у разговор и потврђује да је била храбра.
– Не бојим се игала. Када је све почело, бољело ме, али на средни лијечења сам навикла, 100 пута су ме боли, али ја стиснем зубе и не плачем. Једино ако ме баш јако заболи пустим једну сузицу. Боли су ме и по ногама и по рукама, имам ожиљке. Када сам имала браунилу у једној нози, на другој сам скакутала, као фламинго – прича уз осмијех мали борац великог срца.
Мајка даље приповиједа да је у тешким тренуцима јако важна била и подршка околине.
– Ја сам била њена подршка, моја супруг Младен, породица, пријетељи, докторице и сестаре на одјелу. Охрабривали су ме, али када сте у болници дужи период с дјететом, нема ту пуно позитивних мисли. Знали су ми говорити ‘шта си све прошла, а увијек си насмијана’. Али нисам се смијала зато што ми се смије, смијала сам се јер сам морала. Ако ја плачем, плакаће и она, пашће психички, а чим падне, и сам процес изљечења је неизвјесан – прича Рената о тешким данима.
А Раилићи и данас страхују и стрепе, јер, по мишљену струке, простора да се болест врати још има – ријетки су случајеви, али могућност, нажалост, постоји.
– Кажу да се болест пет година након изљечења не може вратити. У Матејином случају, након првог циклуса лијечења прошле су четири године и леукемија се вратила. Ове године у септембру су се навршиле три године од другог циклуса лијечења и све је неизвјесно – прича Рената, а Метаја додаје да страхује од повратка болести, али да јој већи страх тренутно причињава помисао да се може заразити вирусом корона, који би за њу био погубан због болести плућа која јој је дијагностикована 2018. године.
– Матеји се гљивица Аспергиллус наводно у плућа увукла због јаких лијекова које је примала током лијечења и опасна је за њено здравље. Обољење које узрокује ова гљивица не може утицати на повратак леукемије, али може изазвати проблеме сада за вријеме пандемије вируса корона – објашњава мајка и додаје да Матеја због овог обољења тренутно не похађа школу, а да ранијих година (осим петог разреда) то није било могуће због лијечења леукемије те да градиво савладава код куће.
Матеја, показујући нам књиге за седми разред из којих тренутно учи, казује да јој је жао што није могла, а и сада не може у школске клупе са својим вршњацима, те да јој недостаје учење у нормалним условима, али и дружење с другарима.
– Код куће учим, другарице ми кажу шта се од градива треба савладати, мајка ми помаже, такође и сестра и брат, али они су млађи од мене и не слушају увијек, врдају – прича кроз осмијех Матеја и наводи да иначе у књижици пише да је врло добар ђак, али да је, захваљујући мајчиној помоћи, шести разред завршила одличним успјехом.
Екипи „Независних“ обећала је да ће и даље бити добар и послушан ђак, јер када порасте жели бити медицинска сестра на Одјелу дјечје хематоонкологије у УКЦ РС.
– На тај одјел желим зато што су сви били добри према мени, помогли су ми да се излијечим, кад сам била лоше, играли су се са мном. На одјелу највише волим професорицу Предојевић, она ми је дозвољавала да уђем у њену канцеларију, пуштала ме да гледам како ради, али и да се намиришим њеним парфемом. Највише волим да ме она прегледа, тада се осјећам најсигурније. Некада сам јој знала нешто написати и у писмо ставити 10 КМ“, прича Матеја насмијавајући и мајку и нашу екипу.
И Рената казује да се сјећа тих, за њу, неочекиваних ситуација.
– Једном је нацртала нешто за професорицу и дала јој цртеж након прегледа, а уз њега ставила и 10 КМ. Било ме срамота, бојала сам се да ће докторица помислити да сам ја то урадила. А Матеја јој каже: ‘То сам убацила да Ви себи купите бомбоњеру, ја не знам коју волите, а волим Вас“. Професорица се одушевила овим њеним поступком – присјећа се мајка и лијепих тренутака који су обиљежили лијечење њене кћерке.
А да би с најстаријом кћерком отишла на болничко лијечење Рената је код куће иза себе оставила тада осмомјесечну бебу, дјевојчицу Сузану.
– У тим треницима нисам размишљала много шта ћу – морала сам бити уз Матеју, а Суза је остала са свекрвом. Ту је био и муж. Они су се борили како су знали и умјели, а ја сам била уз болесно дијете. Сина Давида родила сам послије Матејиног лијечења, сада је напунио четири године, а његове матичне ћелије оставили смо ако буду, не дај Боже, опет биле потребне Матеји – прича мајка храбра једнако као и њена кћерка.
Из породичног дома Раилићевих испраћени смо уз осмијехе, загрљаје и жеље за добро здравље – јер, они су се, нажалост, увјерили да се за здравље, а на концу и живот, бију најтеже битке. Али баш та борба изњедрила је и највећег малог хероја – Матеју!