Прије три деценије 37 Срба из насеља Чардак мучки је убијено, махом на својим кућним праговима, али и у логорима, а у сјећање на њих подигнут је Спомен – комплекс „Чардак“ гдје је данас служен помен, упљене свијеће и полижени вијенци и цвијеће.
Највећи број Чардаклија, припадници регуларне војске Хрватске, те хрватско-муслиманских паравојних формација из Дервенте, убили су на Васкрс 1992. године, док су преостали страдали у логорима. На мјесту гдје се налази спомен – обиљежје, пронађена је масовна гробница са посмртним остацима 19 мјештана, а тијела девет жртава пронађена су у католичком гробљу на Модрану.
Са тежином успомена и болом у души, заробљеништва се пријсећају они који су преживјели дервентску голготу.
– У логору сам био три мјесеца. Преживио сам мучења, ударање, задржавање без хране, без воде, ломљење вилице. Тешко је што злочинци нису осуђени. Ми нисмо никога напали, били смо на својим праговима, бранили своје куће, али они су нас протјерали у логоре – казао је Чедо Продић присјетивши се кобног Васкрса 1992. године.
– Те 1992. године, на Васкрс ујутро, напали су нас минобацачима због чега смо се полако повлачили према граду, јер смо мислили да ћемо моћи да се извучемо једном долином. Међутим, многобројна војска нас је опколила и предали смо се. Ја сам био заробљен два дана у Дому ЈНА, па на Рабићу око мјесец и по, у Пољу око двије седмице, па два дана у Жеравцу у камионима, што ми је било најтеже, јер сам био затворен под церадом у камиону, без хране и воде. Одатле су нас одвели у Брод у складиште робне куће, гдје смо били двије-три седмице и одатле су нас размијенили – казао је Продић, а сјећања на догађаје из 1992. године буди неспокој и код Душанке Марић.
– На сву срећу, ја сам са дјецом избјегла у родну Осињу, а супруг је остао да брани Чардак са другим мјештанима, али није преживио. Његово тијело је пронађено у масовној гробници. Имао је само 40 година. Тешко је, и сваке године све је горе, сјећања никад не блиједе, само се продубљују. Ја сам некако успјела да наставим даље и подигнем троје дјеце – рекла је Марићева.
Да правда још увијек обилази одговорне казао је предсједник Удружења ратних заробљеника Драго Кнежевић подсјетивши да су страдале читаве породице из Чардака.
– Злочинци за почињена злодјела на над Србима нису процесуирани ни десет одсто. Ми досад имамо пресуђених осам злочинаца са укупном пресудом од 47 година затвора. На нашу несрећу, то је мало, јер имамо читаве породице које су побијене и то породица Лазаревић, отац, мајка и син, гдје нема више потомства, породица Живковић отац, мајка и син, као и породица Зорић и Ћудић, за шта нико није одговарао, нити се води поступак. Из тужилаштва нам кажу да нема свједока, али ако и нема свједока, постоји командна одговорност. Ми смо тужни и разочарани због тога и ове пресуде до сада су испод минимума – рекао је Кнежевић додавши да је до сада највећа пресуда изречена Азри Башић која је заклала Благоја Ђураша и осудјена на 14 година затвора.
Син Благоја Ђураша, Славиша Ђураш казао је да се нада да ће правда стићи све оне који су наредили злочине.
– Прошло је 30 година од злочина, а пресуде и суђења су јако тужан дио свега што сњ десило. Прије неколико година готово свакодневно су била суђења, али је све стало са пресудом Азри Башић. Сад се надамо, имамо неке нове назнаке из Сарајева, да ће бити покренути процеси по командној одговорности за злочине у Дервенти. Прије свега мислим на командни кадар 103. бригаде ХВО Дервенте, али и кризни штаб општине Дервента који је донио одлуку 10. априла 1992. године да у Дервенти власт преузму Хрватске оружане снаге, а да се полиција повуче, а 11. априла је основан логор у Дому ЈНА. То су Винко Бегић, командант 103. бригаде Златко Мaјић и командант војне полиције Жељко Пудић, који су најодговорнији за оно што се догодило на Чардаку – рекао је Ђураш истакавши да је важно истаћи, иако се мало говори о томе, да је у Дому ЈНА осим мушкараца са Чардака било затворено и четрдесетак жена и 15 дјеце, а за шта нико није процесуиран.
Вијенац на спомен – обиљежје страдалим, заједно са својим сарадницима, положио је и градоначелник Милорад Симић казавши да су мјештани Чардака страдали јер су вјеровали у људе.
– Страдали на Чардаку су вјеровали да и други размишљају као они, јер нису пуцали ни на кога, само су се организовали да сачувају своје куће и породице. Људи друге врсте су се дрзнули да комплетне породице побију и баце у јаму. Када је дошло вријеме, тијела су ексхумирана, а ми смо, и поносим се тим, помогли да се направи овај спомен – комплекс, да се првенствено породице и суграђани окупе на Мали Васкрс и помоле се и сјете страдалих – рекао је Симић.
Поред градоначелника, сјенима страдалим поклонили су се чланови породица погинулих, гпредсједник Скупштине града Бојан Радановић, делегације Удружења ратних заробљеника, Градске борачке организације и Организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила, као и Општинске борачке организације Прњавор, те представници Организације старјешина Војске РС и Организације ветерана Војске РС. Вијенце на споменик страдалим положили су и представници Удружења ратних војних инвалида 1991-1995 Дервента, Полицијске станице Дервента, те градских одбора политичких партија СНСД, СДС, СП, ПДП, УС, НДП и ДНС, а обиљежавању 30 година од највећег дервентског стратишта присуствовао је шеф Клуба посланика СНСД у Народној скупштини РС Игор Жунић, одборници у Скупштини града, те бројни мјештани.
Прије помена страдалим, служена је молитва у цркви Светог Томе.
