Иако је „на корак до стоте“ Љубица Гаврић у 98. години сама брине о домаћинству, сади башту и цијепа дрва, а ни политика јој није страна, па већ одавно носи титулу најстаријег члана Социјалистичке партије.
Рођена је у Осињи у вријеме када је радник коштао шест килограма кукуруза дневно, само два, три брда даље од куће у коју се удала, у породици са још четворо браће и сестара, од којих је она најстарија. Никада се, прича бака Љубица, није либила посла, а радила је раме уз раме са мушкарцима.
– Сијено када се дјело, увијек сам ја била та која је на сијену, а мушкарци су увијек бацали, мени тако било лакше и када дођем до врха стожине, опашем је конопцем и спустим се уз конопац на земљу – сјећа се бака Љубица те додаје да се ни под старе дане не предаје, јер је претпрошле године сама отресла и покупила све шљиве и сама испекла ракију.
Овог прољећа већ је посијала кромпир, лук, мркву, першун и то, како каже, све мора бити „под шпагу“.
Удовица је 34 године и од тог дана живи сама у кућу и нема намјеру да је напушта иако би много лакше било код неког од своје дјеце. Код своје куће је, додаје, најслободнија. Пребирући по сјећањима додаје да је безброј пута пјешке из Осиње отишла у Дервенту, а управо је једно од своје четворо дјеце родила на путу до Дервенте.
– Није то било као сада. Некада је било срамота и причати о трудноћи. И тако, ја трудна кренем у Дервенту, у повратку, негдје у Лупљаници, крене порођај и ја дијете родим у шуми, јер нисам успјела да стигнем до прве куће. Поцијепам дио кошуље и дјетету свежем пупчић, а имала сам ножић код себе и он ми послужи да пресијечем пупчану врпцу. Једва сам успјела да дозовем неку жену да дође до мене и она нас прими да преспавамо код ње. Сутрадан ујутро са бебом препјешачим до куће – прича ова времешна Дервенћанка која је кроз свој животни вијек свакакве недаће прегурала преко својих леђа.
У младости је била велики зналац за све врсте ручних радова, а претеча свега је био кројачки курс који је похађала умјесто основне школе. Вјештину је задржала до данас, па је прије неколико дана за праунуку исплела чарапе, приглавке, прслук и сукњицу.
– Садила сам лан и конопљу, брала је, потапала у воду и киселила, сјекла је и „тукла“, изгребенала, прела и од тог ткала кошуље и рубину. Везла сам завјесе и чаршафе, а плела сам све од чарапа до џемпера и то све када се одмарамо од посла на њиви – прича бака Љубица која је дјецу школовала радом за шиваћом машином.
– Све виђеније Дервенћанке су долазиле код мене да им шијем панталоне у трапез, сукње и кошуље и захваљујући том занату, једна кћерка је завршила факултет, што је у то вријеме била велика ствар, док су сви остали завршили средњу школу, иако ја немам ни један разред школе – рекла је ова бака која је уз браћу научила да чита и пише, а на тавану, признаје, има колекцију издања Дервентског листа који датирају још из осамдесетих година прошлог вијека.
Политика
Бака Љубица и у 98. години политички је активна и најстарији је члан Социјалистичке партије.
– Некада сам редовно ишла на партијске скупове док није завладала корона. Никакав проблем ми није био да се очас посла запутим у Бањалуку и баш ми је жао што је пандемија све стопирала – прича бака додајући да су је социјалисти обрадовали поклонима, као и сваке године, за рођендан.