Живимо у једно нехумано време, време у којем је новац икона пред којом сви стојимо, време у којем се све толико убрзало да један нормалан човек, његово биће и душа, не могу то да поднесу и да пропрате. Зато долази до разних пуцања, болести и крахова, јер нисмо сви дати да издржимо такав темпо. Живе се неки виртуелни животи и то је толико погубно и по човечанство и по младог човека и по оно што јесте задатак човека када је на овом свету, ако му је дато, а то је да има потомство.
Казала је то у интревјуу Дервентском листу легендарна глумица Љиљана Благојевић која је својом бесједом и читањем стихова обогатила овогодишњи Светосавски бал у Дервенти. Са ове манифестације, за коју је истакла да је један од стубова подсјећања да је љепота у давању и хуманости, али и из града на Укрини, понијела је лијепе утиске и успомене.
Били сте гост Светосавског бала, који осим традиције његовања светосавских вриједности, има и хумани карактер. Колико је у данашње вријеме важно подсјећање на вриједности којим нас је учио Свети Сава, а у чијој је основи човјекољубље и хуманост?
– У духу Кола српских сестара је да се баве хуманитарним радом, наравно, то је предање које је оставио Свети Сава као неко ко је поставио темеље школства и просветитељства и свега оног што човечанство води ка једном добром и хуманом путу. Ако се угледамо само на неке раније периоде, можда и не толико раније за нас, али за историју и човечанство значајне, епоху пре око стотину година, задужбинарство је било итекако модерно и нормално и захваљујући томе имамо јако много великих и дивних задужбина. Данас се то мало заборавило, али они који могу, треба да подсећају и освешћују друге и мислим да је управо то улога оваквог једног окупљања, да подсете људе да је лепота у давању.
Како умјетност може да утиче на промовисање светосавских вриједности: истине, части, вјере, писмености, а прије свега, човјекољубља?
– Духовну вертикалу једног народа чине језик и култура, који не могу једно без другог и имају нераскидиву везу. Мислим да је та уска повезаност кључна да бисмо сачували духовну вертикалу свог народа. Морамо да обратимо пажњу на то да нас има, да трајемо и да добротом између себе чинимо добро и према другима.
Иза Вас је дуга и импресивна каријера, а самим тим и богато глумачко, и засигурно, животно искуство. Када бисте повукли паралелу између времена када сте Ви били на почецима животног и умјетничког пута и генерација које данас стасавају, шта бисте означили као главну разлику или такозвани „генерацијски јаз“?
– Мислим да је ово једно изузетно тешко време и, с обзиром да се бавим педагогијом, волим да кажем да младима није нимало лако и да је најлакше осуђивати. Живимо у једно у нехумано време, време у којем је новац икона пред којом сви стојимо, време у којем се све толико убрзало да један нормалан човек, његово биће и душа, не могу то да поднесу и да пропрате. Зато долази до разних пуцања, болести и крахова, јер нисмо сви дати да издржимо такав темпо. С те стране, мислим да је моје време било хуманије и зато је мени лепше, и наравно, зато што сам била млада, у напону снаге, идеала и жеља. Али, засигурно је да је данашњим младима припао у руке много тежак колач и зато морамо бити толерантни. Ово је време када је све доступно, ако хоћете и ако умете. Од путовања, преко сазнања и информација, и то треба искористити у сваком случају. Проблем је што нема размене емоција, енергије. У природи младог човека је да своју енергију неком подарује и да туђа енергија у њему буди његову још лепшу енергију, а тога нема. Живе се неки виртуелни животи и то је толико погубно и по човечанство и младог човека и по оно што јесте задатак човека када је на овом свету, ако му је дато, а то је да има потомство. Не знам како га имати ако нема контаката и ако су људи све отуђенији и живе тај неки виртуелни живот кроз технологију.
Чини се да је квалитетна умјетност у свим епохама морала да крчи пут до публике. Да ли је данас тај пут трновитији него раније или је обрнуто?
– Квалитет и права уметност никад не долазе лако у конзумацију. Естрада да, али права уметност не. Али, време као сито просеје и остави оно што је квалитетно, вредно и што је благо једног народа коме припада. На срећу, култура је та која једино још може да нас сачува од те униформности којој стреми цели свет. Мислим да није лако правој уметности, јер ако се окренете ка западу, емоција се сматра нижом особином, а у првом плану је рацио, присебност, толеранција и неповређивање и у томе одете у супротности и лишите се онога што је хумано и људско. Из тог разлога је можда теже ово време. Мада, увек је то неко клатно које иде са једне стране на другу и некако досегне један крај, па се врати. Тако да, треба бити стрпљив и веровати, јер у вери је, у ствари, трајање.
Савјети
Шта бисте савјетовали некоме ко размишља да се окуша у глумачким водама или некоме ко је њима тек запливао?
– Ми смо једно мало тржиште, посебно за културу, која је као кишобран изнад свега и окупља нас под своје окриље, али некад је била мала и она, некада велика, Југославија. Младима увек кажем да ово није спринт, нити маратон, ово је трка на дуге стазе, која изискује доследност ономе због чега сте изабрали или сте спремни да бирате ову академију и школу. Верујте у своје идеале, борите се за оно што је за вас најбоље и не повлађујте туђим укусима.