Ценим да је најгоре за глумца да не ради ништа, да се не ангажује, него се само пуни страхом који касније утиче да изгуби самопоуздање. Зато верујем да млади треба да праве ситне представе, самоорганизоване, да их нуде културним центрима, домовима културе, библиотекама, па и кафићима, односно свим местима где на било који начин могу да развију контакт са публиком и буду виђени.
Рекла је то филмска, телевизијска и позоришна глумица Татјана Кецман у интервјуу Дервентском листу приликом недавног гостовања у Дервенти гдје је извела ауторску монодраму „Десет напрема један“. Публика је Кецманова имала прилику да запази кроз улогу у филму „Дара из Јасеновца“, као и глумачке роле у телевизијским серијама, а глумица је истакла да јој је драго да се Дервенћанима представила позоришном представом.
– Оно по чему ме телевизијска публика највише познаје то су неке улоге хладних, јаких и строгих жена. У позоришту, с обзиром да углавном радимо комедије, људима буде необично када ме виде у потпуно другом издању и пријатно се изненаде и зато ми је посебно драго што сам се Дервенћанима представила монодрамом под називом „Десет напрема један“, а која траје већ десетак година – рекла је Кецманова.
С обзиром да сте англажовани и на филмским и телевизијским, али и позоришним пројектима, да ли бисте могли да повучете паралелу између глуме у овим сличним, али засигурном веома различитим видовима умјетничког изражаја у глуми?
– Просто је неупоредиво и тешко би ми било рећи шта више волим, јер све те гране и улоге имају своју драж и чар, а у једну руку све је исти занат, али наравно да постоје разлике. Другачије је играти пред публиком и та блискост је незамењива. Ја посебно волим камерне представе, где је публика ту близу и где се стиче осећај да сви заједно играмо и то је нешто што је неописиво. Опет, с друге стране и снимање има посебну драж које се ужелим. Свакако, када снимите неку серију, посебно неку која је праћена и гледана, не да се упоредити са позориштем у смислу популарности и пријемчивости.
Како бисте оцијенили тренутну ситуацију на домаћој глумачкој сцени?
– С једне стране расте број глумаца кроз приватне академије, што је једно, слободно речено, штанцање глумаца, јер гомила њих неће видети сцену у животу. С друге стране, барем у Србији, никад се није оволико снимало, покренуло се снимање, хиперпродукција, што је одлично. Доста тих остварења нема неки квалитет, али опет где има квантитета има и квалитета, тако да се генерално доста побољшало стање у том смислу. Што се тиче позоришта, нажалост, и ми у Србији и ви овде, таборимо. Почев од основног да се није изградило неко позориште у последњих деценију. Али опет, свака част установама, културним центрима, библиотекама које су живе и организују представе мањих форми и на тај начин одржавају позориште живим, а то опет све зависи од људи који су на челу тих установа и, наравно, градова.
Који бисте савјет дали младим глумцима што би могло да им користи као помоћ у афирмацији?
– Ценим да је најгоре за глумца да не ради ништа, као и у сваком другом послу, да седите кући и пуните се страхом од неуспеха. Наравно, има глумаца и који су у сталном ангажману али не добијају улоге и видљиво је како ти глумци губе самопоуздање након вишемесечне или вишегодишње паузе. Верујем да млади треба да праве ситне представе, самоорганизоване, да их нуде културним центрима, домовима културе, библиотекама, па и кафићима, на местима где на било који начин могу да развију контакт са публиком и буду видљиви. Само да не мирују, јер се после тога јако тешко покренути.
Шта можемо да очекујемо из Ваше „глумачке кухиње“ у скорије вријеме?
– Тренутно чекам, снимљена је серија „Бунар“и биће приказивана од јесени и мислим да ће бити једна од бољих, другачијих и необичнијих прича и верујем да ће се многима допасти. Такође, следећег месеца почињемо са снимањем друге сезоне серије „Певачица“, радим и на пројекту са колегиницом Аном Лечић, а ради се о представи која је адаптирана прича Мрожекових „Емиграната“, као и на једном филму.
Каква утисак је на Вас оставила Дервента?
– Видела сам јако мали део Дервенте, али чини ми се да има најлепши крајолик и да је чиста, али нисам успела много да видим. Надам се да ћу имати прилику да после издвојим мало више времена, а зградом библиотеке сам потпуно одушевљена. Чини ми се да је доста комплексна и да много ради.