Посао рибочувара је динамичан и занимљив, али често и врло незахвалан, а десетогодишњим радом 30 километара обале Укрине и 13 километара обале Саве познаје као свој џеп.
Тврди то Драженко Пилиповић који је непуну деценију једини рибочувар у Дервенти, а у том послу се обрео сасвим случајно. Од малих ногу, још у родном Бихаћу, бавио се пецањем и то му је веома недостајало. Супруга је имала разумијевања за његову носталгију и управо му је она поклонила прву чланску карту и прибор за пецање, а како каже, остало је историја.
– Радио сам при војсци и када сам остао без посла „налетим“ на конкурс за рибочувара и пријавим се. Због вјештина које сам стекао у војсци, дозвола које посједујем за управљање бродовима на ријекама, језерима и морима, а већ сам имао и стечена знања о спасавању на води, био сам у предности у односу на остале кандидате. Од када сам примљен на посао полагао сам низ испита који су били заиста тешки, а 30 километара Укрине и 13 километара Саве сада познајем као свој џеп – прича Пилиповић.
Додаје да врло често зна на терен изаћи и ноћу, истичући да људи немају разумијевања за мноштво правила којим је уређено ловство на ријеци и да би му добро дошао бар један помоћник.
Још каже да он врши контролу рибара, дужину и врсту улова, те редовну обнову чланских карата. Иако у свом послу често наилази на криволов, настоји да сваку ситуацију ријеши мирним путем.
На обалама Укрине, додаје, има људи из разних крајева, али најмање Дервенћана, што му веома тешко пада, јер како каже жао му је што његови суграђани нису свјесни какво благо им је на дохват руке.
– Долазе риболовци из Теслића, Усоре, Добоја, Јелаха, Жепча, Тузле, Високог, Завидовића. Долазе породично, јер на примјер, на нашој стази у Трстенцима, коју ја одржавам, дјеца имају пространство за игру и разне активности, али и веома често пецароши дођу сами. Уплате дневну карту и искористе дан да се опусте и уживају – објашњава Пилиповић те додаје да је у опису његовог посла и контрола загађења ријека, те да има добру сарадњу са комуналном полицијом и дервентским „Комуналцем“.
Наглашава да нису сви рибари савјесни и да често остављају отпад за собом.
Међу занимљивим догодовштинама, рибочувар издваја у туристичке бродове који су, док корона није завладала, сваког уторка, уколико је водостај Саве добар, пролазили и поздрављали га бродском сиреном.
– Била је ситуација када су се бањалучки кајакаши запутили на братимљење у Београд, а вјетар је дувао у супротном правцу, па смо морали да их спасавамо и изведемо на праву путању – прича Пилиповић те додаје да посебну чар његовом послу дају аласи, који живот проводе на Сави.
Пилиповић истиче да сви који желе да уживају у риболову на некој од стаза могу да уплате дневну дозволу која кошта десет марака, а доступне су и мјесечне карте које се крећу од 50 КМ и више.
Хобији
Пилиповић, поред рибочуварства, има још мноштво интересовања.
– Имам воћњак са шљивом, око 40 садница карамута надомак Дервенте, гдје сам саградио и викендицу, а активно се бавим и ловом. У слободно вријеме волим да састављам и реконструишем амбаре – додао је он.
Школа риболова
Пилиповић је, са доласком сунчаних дана, најавио и школу риболова у чијој организацији ће учествовати Спортско – риболовно друштво „Укрина“.
– Да има више заинтересованих, врло радо бисмо школу организовали много чешће. Углавном, школа траје један дан и сви учесници добију значке за бесплатан риболов у току читаве године – додао је он.