Пројекат „Терапијски програм ране интервенције“, којим се жели указати на важност ране интервенције код дјеце код које постоје развојна одступања или одређене потешкоће и улогу породице као примарног окружења у којем се највећим дијелом одвија дјететов развој, у Дервенти проводе Удружење родитеља дјеце и омладине са посебним потребама и инвалидних особа „Сунце“ и Удружење за помоћ ментално недовољно развијеним лицима Бањалука, а стручни осврт на теме уоквирене пројектом даје мастер психологије Александар Голубовић.
Пројекат финансира Европска унија, а настао је у оквиру пројекта „Боља социјална укљученост кроз оснажену ИРИС мрежу ОЦД“, којег проводе ЛИР ЦД и АСБ.
Стручни осврт:
Презаштитничко родитељско понашање
Свако дијете има потребе за које је неопходно да их родитељи задовоље и сваки родитељ на те дјететове потребе настоји да одговори на начин за који сматра да је у најбољем интересу дјетета. Топли, савјесни и подржавајући родитељи теже да задовоље потребе дјетета на начин да стварају сигурну климу која дјетету омогућава нормативан психофизички развој. Међутим, постоје и родитељи који се према свом дјетету, а из најбољих намјера, понашају презаштитнички настојећи да умање сваки ризик да дијете доживи непријатно искуство што обухвата сет понашања познат и као презаштићивање (енг. overprotection). Психолошки гледано, овај родитељски стил обухвата постојање високе емоционалне топлине, висок степен контроле и низак степен давања дјетету самосталности. Ријеч презаштићивање садржи префикс пре што указује да је потреба за заштитом дјетета (која је условљена кроз биолошки инстинкт) исувише наглашена, тј. ниво заштите премашује актуелни ризик који заиста постоји. Као и у свему, уколико је нешто изражено у претјераној мјери, могуће су и лоше посљедице.
Ови родитељи настоје да ураде све како њихово дијете не би ни у једном тренутку било физички или емоционално повријеђено, па ће из тог разлога својим присуством да умање слободу и самосталност дјетета. Стално прате и надгледају дијете, контролишу њихове акције мислећи да знају најбоље, претјерано указују на опрез који као такав прелази у форму сталне стрепње и бриге (прво код родитеља, а потом и код дјетета).
Зашто су неки родитељи презаштитнички настројени?
Као што је речено, потреба за заштитом дјетета је инстинктивна. Сваки родитељ свом дјетету жели најбоље, а неки од њих сматрају да ће то постићи уколико дијете сачувају од сваког неуспјеха и непријатних емоција попут страха, љутње и фрустрације. Све емоционалне реакције су дио нас, иако некад непријатне, оне су очекивани одговор на неку ситуацију. Уколико дјетету не допустимо да искуси љутњу када нешто није по његовом, не допуштамо му ни да научи како да се са истом и носи, што оставља посљедице у каснијем добу када родитељске контроле више нема, а дијете остаје у свијету у којем није усвојило основне вјештине ношења са свакодневним ситуацијама. Иако је вријеме у којем данас живимо по многим критеријумима сигурније од времена у којем су живјеле генерације наших бака и дједова, доступност информација и медијски сензационалистички тренд утиче да прецјењујемо степен опасности. Доба у којем живимо јесте испуњено неправдом, трагедијама и неповољним околностима, но немогуће је да то све превенирамо и у потпуности зауставимо. Родитељи се у овом случају воде одређеним ирационалним мислима попут: Свијет је неправедан и опасан и ја морам дијете да сачувам; Моје дијете не може да поднесе разочарање, ја морам да га сачувам; Мали је/мала је, не смије да искуси незадовољство, то ће неповољно да утиче на њен/његов развој; Оно не зна ништа, а ја знам и зато ја морам да реагујем и сл.
Показатељи презаштићивања
Неки родитељи тешко подносе када дијете доживи неуспјех и разочарање. Настојећи да избјегну такав сценарио предузимаће разне акције, па ћемо видјети родитеље који одлазе у школе након што је њихово дијете добило недовољно добру оцјену, сматрајући да је учињена неправда. У домаћинству радиће ствари умјесто дјетета иако је оно психофизички способно за одређене обавезе: паковаће његове књиге, поспремаће собу за њим, угађаће му по питању преференција за јело и сл.
Презаштићеност се испољава и у дјететовој микрооколини на начин да родитељи у потпуности планирају активности за дијете мислећи да знају најбоље, одређују са ким ће се дијете дружити, у довољној мјери не уважавају интересе дјетета приликом игре, стално подстичу на опрез (поруке попут: Пази, пашћеш, то је опасно, не то).
Карактеристично је да, иако презаштићивање долази из најбољих намјера, оно дјетету чини више штете него користи и ту се увиђа парадокс. Ова дјеца у каснијем добу могу постати поприлично анксиозна и неодлучна. С обзиром да су им константно упућиване поруке о опасностима и ризицима, развили су систем који их тјера на опрез и чини их подложнијима за развијање хроничне бриге и стрепње о негативним посљедицама које могу да се десе. У адолесценцији и младалачком добу могу почети сматрати да имају нешто што се у лаичкој околини назива „лоше самопоуздање“ и нарушено мишљење о себи. С обзиром да никада прије нису искусили неуспјех, непријатно искуство и пропратну емоцију, први пут када се то деси за њих може бити поприлично узнемирујуће, преплављујуће и тешко за управљање. Такође, како су током одрастања имали некога ко је стално мотрио сваки њихов корак и вредновао сваку њихову акцију, најчешће кроз систем добро или лоше, у стању су да развију одређене перфекционистичке црте и постављају себи изузетно високе и некад недостижне стандарде у школи, спорту, а касније и у пословном окружењу.
Уколико као родитељ примијетите да се проналазите у написаном, битно је за почетак не кривити себе с обзиром да у родитељству нема упутства и свако, из најбољих намјера, ради најбоље што зна. Освијестити своја понашања и за промјену мало више надзирати властите мисли и ставове може бити добар почетак. Запитајте се да ли је током одређених активности вашег дјетета ваше уплитање заиста неопходно, те да ли можда потцјењујете његове или њене способности за ношење са свакодневним изазовима. Створите топлу и сигурну климу за одрастање, поставите одређене границе, али будите и флексибилни, допуштајући да дијете остварује довољну интеракцију са спољашњим свијетом и доживи и оне непријатне емоције, минимизирајући да радите ви оно за шта је ваше дијете способно.
Литература:
Божић, И. (2015). Презаштићивање и самоефикасност мајки и проблеми у понашању дјеце ране предшколске доби с обзиром на структуру обитељи [Дипломски рад, Свеучилиште у Ријеци]. Repozitorij FFRI. https://urn.nsk.hr/urn:nbn:hr:186:056939
Hooft van Huijsdujjnen, A. (2022). Parental overprotection as a predictor for adolescents’ externalizing behavior problems and the moderating effect of family socioeconomic status and adolescents’ gender[Master thesis, Utrecht University]. UU Thesis Repository. https://studenttheses.uu.nl/handle/20.500.12932/436
Pantazi, J. (2019, Januar 15). 8 Negative Effects of Overprotective Parenting. Youniverse. https://www.youniversetherapy.com/post/8-negative-effects-of-overprotective-parenting?fbclid=IwAR0lVEFqd6MhO-Y12Bq2IPNQ_4aK2eKIGhrxg070zhXL3YreTcZ_8XBMauA