Када сам посљедњи пут продужавао пасош, сви су ме чудно гледали и питали шта ће ми пасош, а када им кажем за моје планове и гдје планирам да идем заиста сви буду зачуђени. Прије три године сам сам, аутобусом, путовао у Љубљану, па су се и на граничном прелазу чудили како путујем без пратње.
Рекао је то један од најстаријих Дервенћана, Рајко Станковић из Осиње, који ће ове године прославити 99. рођендан. Иако у његовом родном листу пише да је рођен годину касније, Станковић објашњава да је и он, као и многи који су рођени у „његово вријеме“, уписан касније.
Иако је иза њега готово читав вијек, дједа Рајка памћење служи и више него одлично, сјећа се и дјетињства и одрастања без мајке, бриге о болесном и непокретном оцу, бриге о сестри, биједе, неимаштине, Другог свјетског рата, одслужења војног рока, али и одлазака на прело по цијену да се не извуче жива глава.
Дјед Рајко је удовац већ 35 година, а у шали каже да је можда управо то тајна његове дуговјечности. Дане проводи у одмору и повременој шетњи, а до прије три године, сам је путовао у Љубљану, гдје му живи једна кћерка, а његова путешествија су, како каже, вазда била пуна анегдота.
Поносан је на то што се за непун вијек његовог живота није се посвађао ни са ким, а комшије је увијек доживљавао као род рођени, али ипак признаје и да је неријетко гријешио.
– Мени никада ништа није сметало. Са супругом сам увијек лијепо живио, са комшијама се слагао и увијек сам био на страни слоге и нисам имао оправдања за свађу због једне бразде, али неправду нисам подносио – каже дјед Рајко присјећајући се рада у руднику.
– То су била тешка времена, ништа нисмо имали, ни за јело, а камоли за обући или обути. Послије војске ја сам био послат у рудник, нико ме није питао хоћу ли или нећу. Дођем тамо, рудник као и сваки други, радиш од јутра до сутра, не видиш ни сунца, ни мјесеца плату немаш, а немаш право ни да се жалиш. Једном сам преварио стражу и побјегао, због чега сам провео дан и ноћ у затвору – сјећа се времешни Рајко.
Такође, још тврди да му је школа много помогла да се снађе и да избјегне многе недаће и да ради лакше послове.
– Ја сам завршио четири разреда основне школе, али у то вријеме, послије Другог свјетског рата, то је било као да сам завршио факултет, јер је већина из моје генерације, али и они који су били млађи од мене, били неписмени – казао је он објаснивши да су му та четири разреда основне школе обезбиједила посао магационера при изградњи пруге. У животу му је помогло и познавање словеначког језика, који је научио за вријеме служења војног рока.
Иако препун позитивног дуга, дјед Рајко се сјећа тешког дјетињства.
– Мајка ми је умрла при порођају, а сестру смо, хвала Богу, извели на прави пут. Она данас има 90 година и доживјела је да има и чукунунуче. Отац, који је био учесник Првог свјетског рата, био је непокретан и управо због тога сам избјегао одлазак у рат – испричао је Рајко, који је у младости обожавао прела.
– У сваком селу је било мјесто, веома често нека мало већа раскрсница, гдје су се одржавале игранке, а ми смо то окупљање звали прело. Нисмо се освртали ни на четнике, ни на партизане који су и даље вребали са свих страна – објашњава дјед те се сјећа једне ситуације када је носио капу а да није ни знао шта значи слика на истој и да га је то замало коштало главе, када су их изненада опколили партизани на једној од игранки.
Каква је биједа и неимаштина владала у вријеме када је дјед Рајко одрастао најбоља је потврда чињеница да је тек са десет година први пут покушао да дође у град, у Дервенту.
– Дјед одлучио да одведе крмачу и прасиће на сајам да их прода и питао ко ће му помоћи. Ја сам се пријавио, јер никад нисам видео Дервенту. Дјед на коњу, крмача и прасићи за њим и ја за њима са великом шибом и све трчећи преко Церана, Лупљанице и Бишње – пребирући по сјећању прича овај Дервенћанин додајући да ни тада, захваљујући болу у стомаку који је добио успут, ипак тада није успио да стигне до града.
Скоро вијек живота, четворо дјеце и 12 унучади Рајка Станковића чине, како сам каже, најбогатијим и најсрећнијим човјеком.
Војска
Одслужење војног рока за дједа Рајка био је велики печат у животу, па и дан данас памти име команданта и чин који је стекао. Из војничких дана памти и случај да је три године није могао да дође кући из Љубљане, иако се био тек оженио.