Друштво

Само на кућном прагу срце на мјесту

У Босанским Лужанима, у Аџином потоку, већ 90 година живи Марија Теодосић, којој је, како сама каже, срце на мјесту једино на кућном прагу.

Бака Марија зимске дане проводи код сина у Смедереву, али каже да тешко подноси вријеме које не проводи код своје куће.

– Тамо ме сви пазе, али моја кућа је моја кућа. Али, чим сунце с прољећа гране, ја се враћам у свој Аџин поток, косим двориште, штијам и сијем башту и тада ми је срце на мјесту – каже бака Марија која је читав животни вијек провела управо у овом селу.

Удала се у комшилуку и то игром случајности.

– Мој покојни муж је дошао и казао ми да ако се не удам за њега да ће се убити. Он је остао сам, цијелу његову породицу су побиле усташе, и није могао да поднесе да је остао сам на свијету – сјећа се времешна бака Марија те додаје да се никада није покајала због избора, те да је имала диван живот са својим супругом, прегршт љубави и разумијевања, а уз све ратове које су прегрмјели, двоје дјеце су извели на прави пут.

Као и већина њихових суграђана и комшија, послије Другог свјетског рата кренули су од нуле, али су се борили да створе нормалан живот својој дјеци.

– Ја сам завршила кројачки курс и од тог посла се лијепо зарађивало. Било је дана када сам од јутра до вечери сједила за шиваћом машином. Поред шивења, имала сам краве и продавала сам сир и млијеко, имала сам своје муштерије, а често сам знала и неки динар да зарадим када однесем неком сир, па ме замоле да исцијепам дрва или почистим. Ништа ми није било тешко – казала је бака Марија додајући да је одувијек имала и своју башту.

Када је су се скућили, ушушкали и помислили да би могли у старости да уживају, дошао је нови рат и Теодосићи су поново морали да напусте своје огњиште.

– Прво смо побјегли у Прњавор, а послије код сина у Смедерево. Ништа из куће коју сам кућила више од три деценије нисам понијела, ни пластичну флашу. Све је остало за нама, откључана кућа, пуна штала стоке, пун шпајз и пун замрзивач – са сјетом је испричала бака Марија и  кроз сузе казала да је патила за својом кућом и да никако није могла да се помири са животом у неком другом мјесту, осим у својим Лужанима.

Када је коначно било безбједно да се врате, ни у најлуђим сновима није могла да сања да неће имати гдје да закорачи.

– Све је било зарасло, порушено или запаљено. Мој муж и ја смо стајали на путу и неко вријеме нијемо посматрали згариште – испричала је ова деведестогодишњакиња додајући да су свој живот поново изградили од нуле.

Мачак

Повратак на порушено и запаљено имање у Лужанима, бака Марија памти и по једном милом догађају.

– Када смо се вратили кући послије рата, на згаришту смо затекли нашег мачка. Он је преживио страхоте рата и дочекао нас је. Нисам могла да сузбијем сузе, а ни мачак није могао да обузда своју срећу и тај цијели дан га је муж носио на рамену – казала је времешна Лужанчанка.

Related posts

Пливање савладало
120 малишана

Derventski List

Неколико насеља
без струје

Derventski List

ЂАКЕ ПОДУЧАВАЈУ О УЧЕШЋУ У САОБРАЋАЈУ

admin

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavljamo da se slažete s ovim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitaj još