Нема већег доказа о посвећености вјери од подизања и поштовања куће Божије, а такво огњиште православља вјерници у Појезни походе већ 130 година, а како и доликује јубилеј цркве Светог великомученика кнеза Лазара биће прослављен у суботу, 2. августа.
Тог дана Појежани ће дочекати митрополита зворничко – тузланског Фотија и уједињени у вјери свједочити освештању живопоса и обновљеног Светосавског дома.
Православна вјера у Појезни и међу Појежанима има чврсто утемељење и дубоке коријене, па због тога никога не изненађује да се у мјесној цркви често окупља већи број вјерника него у многим другим храмовима. У прилог томе говори, прије свега, однос људи према вјери, обредима, цркви и свештеницима, а све то поткрепљују и материјални докази – црквени објекат чија градња је окончана 1895. године, али и многи предмети, попут црквенослужбених књига из друге половине 18. вијека.
Прије цркве која поносно и данас стоји на истом мјесту постојала је такозвана „чадор“ црква, односно црквени објекат, како се претпоставља, од платна. У то вријеме на овим просторима мијешали су се утицају два велика царства, турског и аустроугарског, па није забиљежено да је за изградњу црквених објеката тражена дозвола од тадашњих власти.
Неимари су прије 130 година црквену конструкцију направили од дрвета, а зидове од дасака, глине и пијеска, па се назив „црква шеперуша“ одомаћио и као таква је црква остала у сјећањима најстаријих Појежана.
Међу њима је и Душан Вујичић, који је увијек активно учествовао у животу цркве, а дуго је био и предсједник Црквеног одбора.
– Од наших старих чуо сам да је кум те цркве која је освештана 1895. године био Марко Продановић из Чечаве, а добро се сјећам те наше „цркве шеперуше“ и времена кад се одлучивало хоће ли се градити нова, зидана црква. Лично сам, са многим другим мјештанима 1964. године учествовао у рушењу старе и изградњи нове цркве која је завршена и освештана 1968. године – испричао је Вујичић који се сјећа и проте Миливоја Јелића, који је оставио дубок траг у Појезни, а како једно вријеме није био омиљен код органа тадашње власти, био је принуђен да станује у Дервенти, а службује у Појезни.
Појезна је, као снажна црквена заједница, једно вријеме административно била подијељена на двије парохије, Прву и Другу, али је то промијењено кад су формиране друге црквене општине.
– Књига крштених у Појезни се води од 1886. године, а књига рођених од 1927. У нашој архиви имамо неколико богослужбених књига из 1763, 1779. и 1798. године, као и неколико предмета који свједоче о томе да је овдје и прије неколико вијекова функционисала чврста и велика црквена заједница – казао је млади свештеник Ненад Митрић, који је у појењанском олтару наслиједио Јову Марковића.
То што је у Појезну дошао прије само неку годину, није га спријечило да врло брзо постане омиљен и радо виђен гост на свим догађајима у селу.
– Ово је снажна црквена заједница и задовољство је радити овдје. При томе треба знати да то нису било чији слијепи послушници, него људи са ставом и мишљењем, па ми то причињава додатно задовољство – истиче свештеник који са вјерницима вриједно припрема илинданско славље.
Некада се, кажу они који мало дуже памте, празник посвећен светом Илији славио масовно, као успомена на цркву која је, као грађевина, трајала више од пола вијека.
– Било је година кад се Илиндан, по броју посјетилаца, трговаца и оних који пружају различите услуге, врло мало разликовао од 4. јула. Ту власт, која није благонаклоно гледала на оваква окупљања, није могла ништа. Једноставно, народ је желио да се окупи, помоли и забави код своје цркве – причају старији Појежњани.
Илинданска свечаност и прослава 130 година од изградње цркве заказана је за суботу у девет часова, а нешто раније предвиђен је дочек митрополита.
Амвон и крст
Приликом откопавања због реконструкције цркве пронађен је крст на којем је утиснута 1870. као година израде, а у цркви се чува и „амвон“, камен који је направљен 1894. године са натписом: „Овај амвон прилаже свештеник Ђорђо Симић, као успомену на сина Душана и душе родитеља“. Забиљежено је и да га је израдио мајстор Ђорђо Лугоњић из Јелањске.
Крштење патријарха Порфирија
Детаљ из црквеног живота на који су Појежани посебно поносни је чињеница да садашњи партијарх српски Порфирије крштен управо у цркви која прославља 130. годишњицу. Наиме, патријархова мајка која потиче из Појезне, довела је сина на крштење, а чин увођења у православну вјеру обавио је свештеник Драгољуб Стевановић из Глоговца, који је службовао у Штрпцима, али је опслуживао и Појезну. Патријарх српски, под свјетовним именом, Првослав Перић, уписан је у матичне књиге Осињске парохије.
Посвете
„Чадор“ црква, према неким сазнањима, била је посвећена светом Николи, „шеперуша“ светом Илији, а садашња светом кнезу Лазару. Иначе, садашњи појежански храм је димензија 19 пута осам метара. Градња је почела 1964. године. Темеље је 2. августа 1965. године освештао по благослову епископа зворничко – тузланског Лонгина Томића парох дервентски протојереј Новак С. Петровић. Пројекат за храм израдио је „Пројектбиро“ из Славонског Брода. Грађевински радови завршени су у прољеће 1968. године, а храм је освештао 4. августа 1968. године епископ зворничко – тузлански Лонгин.
Храм је генерално обновљан од 2000. до 2007. године, а освештао га је 2. августа 2007. године епископ зворничко – тузлански Василије.